Био сам игуман у Тврдошу када ме је једног дана владика Атанасије замолио да нађем најбољег мајстора за камен у Требињу да нам озида малу цркву Васкрсења, која би била уједно и владичин гроб када се упокоји.
Распитам се и кажу ми да је најбољи Ристо Вујиновић с Бобана, који је тада живио у Гучини. Нађем Риста и брзо се договоримо да ради на дневницу. Није та дневница била нешто велика, али у оно вријеме свака марка је значила много. Тако су Ристо и његов колега Јово почели зидати малу цркву.
Дан за даном њих двојица окрећу и преврћу камен. Свако јутро идем по њих аутом у град, успут разговарамо и полако се пријатељимо. Рат тек престао, нема посла, јер још нико ништа не гради. Они зидају црквицу, али баш натенане, а ја млад и нестрпљив па ми то полако почиње сметати.
Једном када сам им у паузи донио кафу, усудим се да прокоментаришем: „Лијепо зидате, али споро, брате“. А Ристо устаде и загледан у оно камење одговори: „Оче Григорије, једнога дана овуда ће пролазити људи и питаће ко ову црквицу сагради, а ти ћеш им одговорити Ристо и Јово”! А они ће рећи: „Е срам их било“, ако не буде ваљало. А ако буде ваљало, рећи ће: „Бог их благословио“.
„Видиш, оче“, настави Ристо, „кад припремам овај камен и кад га слажем, само о томе мислим. Ако ово буде како треба, неће ти бити жао новца, нити хране, кафе или ракије, а ако буде како не ваља, биће ти жао свега и неће се моћи поправити.
Саградили су њих двојица предивну црквицу у коју смо 25 година касније сахранили владику Атанасија, а ја никада више не бих помислио на то мјесто а да се не бих сјетио ових старих и правих неимара, Ристе Вујиновића и Јове Лучића.
Још чешће их се сјетим данас када видим како се урушавају тек саграђени мостови, путеви и зграде.
Бог их благословио.
Прикажи ову објаву у апликацији Instagram
