Bio sam iguman u Tvrdošu kada me je jednog dana vladika Atanasije zamolio da nađem najboljeg majstora za kamen u Trebinju da nam ozida malu crkvu Vaskrsenja, koja bi bila ujedno i vladičin grob kada se upokoji.
Raspitam se i kažu mi da je najbolji Risto Vujinović s Bobana, koji je tada živio u Gučini. Nađem Rista i brzo se dogovorimo da radi na dnevnicu. Nije ta dnevnica bila nešto velika, ali u ono vrijeme svaka marka je značila mnogo. Tako su Risto i njegov kolega Jovo počeli zidati malu crkvu.
Dan za danom njih dvojica okreću i prevrću kamen. Svako jutro idem po njih autom u grad, usput razgovaramo i polako se prijateljimo. Rat tek prestao, nema posla, jer još niko ništa ne gradi. Oni zidaju crkvicu, ali baš natenane, a ja mlad i nestrpljiv pa mi to polako počinje smetati.
Jednom kada sam im u pauzi donio kafu, usudim se da prokomentarišem: „Lijepo zidate, ali sporo, brate“. A Risto ustade i zagledan u ono kamenje odgovori: „Oče Grigorije, jednoga dana ovuda će prolaziti ljudi i pitaće ko ovu crkvicu sagradi, a ti ćeš im odgovoriti Risto i Jovo”! A oni će reći: „E sram ih bilo“, ako ne bude valjalo. A ako bude valjalo, reći će: „Bog ih blagoslovio“.
„Vidiš, oče“, nastavi Risto, „kad pripremam ovaj kamen i kad ga slažem, samo o tome mislim. Ako ovo bude kako treba, neće ti biti žao novca, niti hrane, kafe ili rakije, a ako bude kako ne valja, biće ti žao svega i neće se moći popraviti.
Sagradili su njih dvojica predivnu crkvicu u koju smo 25 godina kasnije sahranili vladiku Atanasija, a ja nikada više ne bih pomislio na to mjesto a da se ne bih sjetio ovih starih i pravih neimara, Riste Vujinovića i Jove Lučića.
Još češće ih se sjetim danas kada vidim kako se urušavaju tek sagrađeni mostovi, putevi i zgrade.
Bog ih blagoslovio.
Prikaži ovu objavu u aplikaciji Instagram
