У име Оца и Сина и Светога Духа. Драги Владико, драги оци саслужитељи, драга браћо и сестре, данас читамо Свето Јеванђеље које се зове Јеванђеље Посљедњег суда или како се још каже, Страшног суда. Читамо га само недјељу пред Велики и Часни пост. Не знам откуда толика богонадахнутост и таква мудрост творцима Светога предања, Светим Оцима да у ове припремне недјеље пред Часни пост читамо баш ова јеванђеља која смо читали у пријетходне три недјеље. Прво смо читали Јеванђеље о Закеју царинику, коме је Христос је рекао да сиђе са смокве и да ће Он ући у дом његов и обједовати са њим, дотакнувши му срце, тако да је Закеј рекао кога сам код преварио вратићу му четвороструко. Онда смо читали Јеванђеље о митару и фарисеју и научили смо се да Бог не тражи од нас наша добра дјела, да Њему не треба наш пост и наша молитва, него да треба нама, само зато да бисмо имали срце које можемо да принесемо као онај који је говорио Господе, милостив буди мени грешном. Прошле недјеље читали смо Јеванђеље о блудном сину и научили смо се да када син крене назад, какав год он био, или напријед у наручје ка Оцу, Отац увијек излази и раширених руку га чека, и прави гозбу за свога сина. Данас, када кажемо Јеванђеље Страшног суда, ми очекујемо, захваљујући представама које су настале тек од Дантеа, како је Страшни суд печење грешника, набадање вилама и како је то неки бог који људе баца у огањ. И док то очекујемо, гле, Он говори нешто невјероватно, и каже ако нисте дали одјећу ономе који је наг, ако нисте дали храну ономе који је гладан, ако нисте посјетили онога који је у затвору, ако сте заборавили и нисте посјетили онога који је болестан, онда сте се огријешили о Мене. То је наш Страшни суд, то је суд на коме и којим ће нам се судити. Прије неколико дана, браћо и сестре, добио сам један снимак из Сирије. Један новинар разговара са двије дјевојчице, двије сестре, једна има шест година а друга око четири. Ова старија говори чико, ми немамо дрва, наш отац је погинуо у рату, ми свако вече лијежемо у хладном и гладне смо, да ли су ваша дјеца чико, гладна, шта смо ми погријешиле – док старија сестра говори млађа само лије сузе – шта смо ми погријешиле, шта смо, нас двије дјевојчице, погријешиле па да спавамо у хладном и да смо гладне?! Помислио сам, сузе тих двеју дјевојчица су страшне сузе над овим свијетом, те сузе су Страшни суд за који ћемо ми људи одговарати. Тај њихов интервју завршава се страшном ријечју е, да нас је наш отац повео са собом, па да нисмо гладне и да нам није хладно. Драга браћо и сестре, ако хоћемо да се спасемо, ако хоћемо да прођемо на том суду онда је потребно да када видимо тако некога, као те двије дјевојчице у Сирији, да будемо благодарни када лежимо у топлом, да будемо благодарни ономе који нам је обезбједио да нам је топло, да будемо благодарни што нисмо гладни, да будемо благодарни за све што нам други даје. У тренутку док сам гледао тај видео, био сам на Флориди у гостима код дивних људи, и од тога тренутка њихово гостопримство за мене је било стотину пута љепше и веће него до тога тренутка, јер сам схватио шта чине за мене и како је то добро за њих као гостопримце и како ја као гост морам да будем благодаран. Онда, браћо и сестре, да се сјетимо затвореника, болесника, оних којима је потребна чаша воде. Једном приликом сестре у једном нашем манастиру, причале су ми како имају у селу неке сиромашне баке, и онда су им спремиле пакетиће мислећи да су гладне. А оне су на то одговориле нисмо гладне, али већ пола године нико није отворио наша врата и плакале су од радости, зато што су им сестре рекле добар дан, помаже Бог, како сте. Замислите, браћо и сестре, колико је само мало потребно да човјек прође кроз Страшни суд. Тако мало тражи од нас Господ! Дај, ономе чашу студене воде, дај, ономе лијепу ријеч! Коме ономе? Ономе поред тебе, ближњем, човјеку. А ми смо, на жалост, понекад заборавили на Јеванђеље, на Христа, на Бога, па смо помислили стаћу ја пред икону, па ћу се молити, Боже, Боже, Боже… хиљаду пута, и онда ће мени Бог дати оно што ја желим. А Он неће то, Он не жели да Га ми славимо само уснама, Он хоће да када видимо другог човјека да је тужан, да му кажемо немој бити тужан. Када видимо ту дјевојчицу из Сирије како плаче, треба да учинимо све да јој не буде хладно, да не спава са малом сестром гладна. Не можемо баш сви да идемо у Сирију. Проблем је што не видимо како поред нас нека бака тугује сама, да је неки дјед сам и болестан, да је неко због својих будалаштина и гријехова отишао у затвор и сада је тужан и зашто да га не посјетимо, да му кажемо без обзира што си ти криминалац, ми те волимо, јер ти си човјек. Када неко оде у болницу, па њим завлада страх, егзистенцијални страх за живот, шта нам је тешко да одемо и да га питамо, једну једину ријеч како си. Ми мислимо да то није много, што је тачно али та ријеч како си значи много, често довољно, или ријечи волим те, поштујем те, желим ти добро, то су ријечи које се могу назвати улазницама за рај, пропусницама кроз Страшни суд. Није, браћо и сестре, Страшни суд то да нас неко хапси и говорећи нам како нисмо прочитали молитву, како нисмо постили, наш Бог није такав. Он ће нас само питати да ли смо човјека поред себе гледали презриво, да ли смо имали снаге да погледамо човјека као свога брата, као своју сестру и да се једном заувијек научимо да је Бог тако одредио наше спасење путем кроз другог човјека. Ако чиниш добро другоме онда идеш у рај, ако зло чиниш другоме онда идеш на суд. На Страшном суду Бог ће нас питати зашто смо били тако игнорантски расположени према Божијој малој заповјести, Бог као да каже отиди у болницу болесном, посјети затвореника, немој да неко буде гладан, немој да неком буде хладно, створио сам вас и поставио на овај свијет да једни другима помажете, да будете благодарни за мајчинску љубав која вас је топлила, када вас је мајка стављала у бијелу и чисту постељу, не презрите мајчинску љубав ни када мајка остари и када јој буде била потребна њега, не заборавите оца који је радио, ишао свако јутро на посао због вас, не презрите га јер је стар и небитан, битна је ваша љубав према људима, то је, браћо и сестре, Страшни суд. Замислите, каква је наш Бог, замислите, како је Моћан Бог, Који може све једном ријечју да уништи?! Све је ни из чега створио и све може да врати у ништавило, Он је створио нас по Својој икони, дао нам такву слободу да можемо и да презиремо једни друге, са друге стране дао нам је слободу да са малим стварима прођемо Посљедњи суд, суд на коме се одређује да ли ћемо сјести са десне стране Оца, а то значи да ли ћемо насљедити живот вјечни. Зар нам треба вјечни живот ако презиремо једни друге, ако презиремо дјечије сузе?! Радујем се, браћо и сестре, што сам данас имао прилику да са вама служим и са овим дивним човјеком Епископом и пастиром (Владика Лонгин) и са вашим дивним свештеницима у овој чудесној цркви. Када већ долазимо у цркву, када већ у цркви стојимо и молимо се, када већ слушамо Свето Јеванђеље, онда да се научимо, ово Јеванђеље нас уводи у Часни пост, ово Јеванђеље говори нам о Страшном суду, и ово Јеванђеље учи нас да ми нећемо стећи права да кажемо Богу, сада Ти нама мораш да даш оно што сам ја заслужио – бесмислено. Пост и молитва су средства да се у нама умножи љубав, да нам се просвјетле очи, да нам се просвети срце и душа, да немамо огрубјелост срца која је равнодушна на сузе, било чије сузе, сузе баке и дједа, дијетета, дјевојке, младића, не смијемо бити равнодушни, то је оно шта нам говори Јеванђеље и Црква. Ако идемо у Цркву, ако смо равнодушни, ако љубави немамо боље да не идемо у цркву, јер је то срамота и за нас и за Цркву. Ако идемо у цркву ми онда морамо да будемо људи којима је просвећен ум, срце, очи, душа, снага и ми видимо овај свијет другачије од оних који не вјерују у Христа. Да нам Христос Господ подари такве очи, таква осјећања, да можемо да плачемо са онима који плачу и да можемо да се радујемо са онима који се радују. Ако све то имамо, знајмо, прошли смо Страшни суд и да ће на суду за нас бити један радостан тренутак кроз који ћемо проћи са великом радошћу. Амин, Боже, да тако буде.