Недавно сам у близини Аугсбурга срео једног дивног човјека из Србије, љекара у клиници надомак овог древног њемачког града, гдје сам као и многи други дошао да се тестирам на корона вирус. Био сам обрадован кад сам видио колико га људи које смо срели поштују и како га сви радо и с уважавањем поздрављају. Након тестирања, које је трајало кратко, поразговарали смо, онако под маскама, још који минут испред клинике. Ту је, каже, већ седам година са супругом и двоје дјеце, завршава супспецијализацију и сви су се добро снашли. А онда је, након кратке паузе, додао да ипак чезну за отаџбином и да им је повремено јако тешко. За мене је током два узастопна дана то био седми сличан сусрет (иначе, о бројности наших љекара и инжињера у Њемачкој није потребно посебно говорити). Приликом нашег разговора изнова ме је зачудила чињеница да и он као и сви наши људи који су се обрели у Њемачкој говори оно што сам толико пута досад чуо – да није дошао у Њемачку само због стицања материјалних добара, него да га је у првом реду на то нагнала чињеница што је од њега у домовини захтијевано да буде члан неке партије како би могао да се запосли, или што би – ако би и дошао до посла – његов рад био потцијењен и недовољно плаћен, а напредовање онемогућено или пак сведено на минимум. Будући да није желио да живи и ради у таквом окружењу, сада – као и стотине других наших љекара – лијечи обољеле у Њемачкој, напредује у струци, али често осјећа снажну носталгију за домовином и ближњима. Свакако да су набројане околности биле повод за одлазак знатног броја младих људи с наших простора (па чак и оних у средњој животној доби), али не треба сментунти с ума ни то да многи одлазе не стога што су лоше плаћени (јер, рецимо, поједини инжињери имају пристојне плате), већ због урушавања система – здравственог, социјалног, пензионог, образовног, а чије ће се посљедице у пуном интензитету осјетити тек у деценијама које су пред нама.
Када сам увече стигао кући, подстакнут поменутим сусретом, вратио сам се књизи Ноама Чомског, О анархизму. У поглављу које носи наслов „Слободан стваралчки рад“ аутор цитира Вилхема фон Хумболта, који каже: „Ако занатлија прави прелијепу ствар на спољашну команду, ми се можемо дивити томе што он ради али ћемо презирати то што он јесте – оруђе у рукама других. Ако занатлија ствара из својих сопствених интересовања, иницијативе, посвећености и истраживања, ми ћемо се дивити томе што он јесте.“ Ова мисао ме је потресла, како због једноставне истинитости коју у себи носи, тако и због осјећаја да је у њој садржан и одговор на питање које ме мучи у вези с толиким бројем наших љекара, инжињера и радника свих профила који су се настанили у Њемачкој. Они, наиме, у својој домовини најчешће нису имали прилике да дођу до запослења (осим ако не пристану на то да се запосле „преко“ неке партије), а ако су чак и имали посао, радно окружење и однос надређених био је такав да њихова креативност и посвећеност, о чему управо и говори Чомски, нису могле доћи до изражаја.
Два дана након тог сусрета била је препуна црква на недјељном богослужењу. Највише је било младих, али корона је опет била ту и нисам имао времена ни могућности да са њима разговарам, иако сам толико желио да их опет приупитам зашто су дошли у Њемачку, изнова провјеравајући да ли су њихови одговори слични. Неки људи су ми пришли да ми испричају како су били у Требињу, да је то много лијеп градић, те да ће се, кад оду у пензију, можда баш тамо скрасити. Питам их зашто то не учине сада, док су још у снази? Одмахују главом стављајући ми до знања да још није дошло вријеме за то, јер се ништа од онога због чега су се с простора Балкана отиснули у Њемачку није промијенило. Искористио сам прилику да им поводом њихове реакције на моје питање кажем да сваки човјек који сматра и осјећа да су угожени његово људско достојанство, егзистенција и рад има апсолутно право да своју материјалну сигурност, а прије свега душевни мир потражи на другом мјесту, ма шта околина мислила о његовом напуштању домовине. Али и да исто тако треба – из те нове перспективе и с тако стеченим миром и материјалном сигурношћу – да буде рука подршке и помоћи својима у домовини како би се друштвена и економска стварност и тамо почела преображавати набоље. Пожељех да им кажем и то да смо сви ми који смо ту, у иностранству, попут неких путника који трагају за својом слободом, за људским достојанством у сваком смислу, као негдашњи тражитељи злата, али ипак прећутах.
Растадох се са својим саговорницима, а у мислима се присјетих једног искуства које сам овог љета доживио у Требињу, док сам ручао с пријатељем у готово празном ресторану. Ручак је коштао 65 КМ, то јест 32,5 евра. Обузео ме је осјећај мучнине при помисли колико би такав ручак коштао у сада већ мом Диселдорфу – најмање седам пута више, али би и конобар био плаћен најмање толико пута више. Док сам с тугом погледивао ка конобару, мислио сам о куварима, произвођачу меса, о власницима – ко ће ту зарадити било шта, осим ако не обезвриједи и злоупотријеби туђи рад? Да ли је онда одиста истина да је у Њемачкој, у којој је рад својевремено, током Другог свјетског рата, рецимо, био обоготвораван на најгрубљи начин, сада пронађена формула која је прихватљива и која штити људско достојанство и омогућава сваком појединцу да испољи свој максимум у послу којим се бави?
Било како било, увјерен сам да је при обављању сваког посла неопходна пројава и очување достојанства упосленика како би тај рад успио. Ако неко ради у нехуманим условима, можда ће посао некако и напредовати, али ће радник пропадати, како отприлике каже Алексис Токвил, познати француски политички теоретичар и историчар. Ако је ова тврдња истинита, а усуђујем се рећи да јесте, онда је јасно зашто људи бјеже из својих домовина (и притом немам у виду само балканске земље). Они, заправо, бјеже од понижавајућуих услова рада, од оних који не поштују и не уважавају њихов труд, али – наравно – бјеже и од немогућности да се остваре кроз рад, јер човјек се не изражава само као homo sapiens него и као homo artifex, као стваралац и умјетник у најширем значењу поменутих ријечи. Тим бијегом сваки појединац добија шансу да и сâм буде стваралац, креатор и ковач свог напретка и да кроз сâм чин рада искуси радост и задовољство.
Хтио бих да напоменем и то да ипак нисам толико наиван да бих помислио да је негдје у свијету постигнут идеалан однос између надређених и подређених, а то је однос узајамног уважавања и рада у слободи. То би била „власт“ која заповиједа, а не заробљава, и слобода која дјела у правцу узајамног добра. У сваком случају, евидентно је да у наше вријеме људи бјеже у земље гдје ће макар колико-толико бити поштено награђени за свој рад и гдје неће бити принуђени да раде оно што не желе и што би им одузело достојанство, али и гдје неће морати да стрепе за стабилност државног система. Свакако да је у свему томе интересантна и равнодушност надређених у земљама из којих људи масовно одлазе, а који као да се радују одласку свих оних који им дају разумне и никад прихваћене критике. И не треба одбацити као нездраворазумску ни сумњу да и у западним државама неки други надређени трљају руке, јер им пристиже радна снага која одласком проузрокованим тежњом ка поретку у друштву већ показује да ће веома лако да функционише у уређеном систему. Отуда можда и са ове друге стране, ка којој хрле наши сународници, затварање очију пред неким очигледним неправдама и проблемима који се одвијају на балканском тлу. Ипак, ни Запад не би смио да жмири пред чињеницом да имиграције које се управо дешавају и које очигледно неће ускоро престати у будућности могу да наштете подједнако свима, јер предуслов доброг живота јесте не само то да стабилност влада у сопственој држави него и у сусједној, као и у читавом региону. Ријечју, да би Западу било добро равнотежна тачка у којој се налазе друштва треба да буде довољно стабилна како би могла да издржи разна искушења па, између осталог, и потресе какве доносе неочекиване појаве – попут пандемије корона вируса.
Недељник НИН, 10. децембар 2020.