Година 2020, која још увијек није на измаку, из коријена је протресла свијет који познајемо. Ипак не треба заборавити ни то да су велики потреси нужни како би се десиле значајне промјене, како оне у нама тако и оне око нас, за којима наше доба и ми сами несумњиво већ дуго времена вапимо.
Овај пут ћу се осврнути на тектонске потресе који су доста регионалнијег и „локалнијег“ карактера, и који можда неће имати толико одјека у свијету колико у балканском микрокосмосу, оном који се врти око Дурмитора. Иако на први поглед можда неуочљиво, ти потреси добрим дијелом повезани су с једним старим психолошким феноменом, који ме одавно интригира и који постаје све видљивија појава. Ради се, наиме, о суманутом настојању људи да се допадну и додворе свима око себе.
Сам порив за допадањем стар је колико и човјечанство. Сјетимо се само Каиновог настојања да се допадне Богу приликом жртвоприношења. Али, упркос Каиновим напорима, Авељова жртва се више допала Богу, а Каин је због тога убио свог брата Авеља. Од „случаја“ Каина и Авеља читава историја човјечанства заправо је, на извјестан начин, историја настојања да се људи допадну једни другима, или пак сами себи. Примјетно је да, задобијајући наклоност великог броја људи, појединици на истакнутим друштвеним позицијама не само да стичу моћ над масама већ и да, сразмјерно порасту моћи, све теже могу да задовоље незајажљиву пројекцију сопственог ега о својој изузетности и јединствености. Дакле, није више ријеч о здравој и свакако нужној потреби да се јединка допадне онима с којима жели да изгради животну заједницу, него је посриједи озбиљна метастаза једног психолошки веома комплексног феномена, који може бити тема читаве једне филозофске расправе. Међутим, моја намјера није да проникнем у узроке јављања поменутог феномена, него да се осврнем на његове посљедице, оне које ових дана јасно можемо видјети пред собом.
Оно што несумњиво упада у очи јесте чињеница да што је „посједник“ порива за допадањем на повољнијој позицији за остваривање свога порива, то је и његова потреба да се допадне другима већа и незаситија. Отуда одједном, умјесто природне и пожељне потребе да се допадне онима с којима изграђује заједницу, добијамо појединца с мегаломанским настојањем да се допадне цијелом свијету. А да је такво нешто немогуће опоменуо нас је давно, још у 7. вијеку, Свети Јован Лествичник, који је, између осталог, записао ону чувену ријеч о томе да онај који жели да се допадне свима, или је луд или ће тек полудјети.
Колико је поменуто настојање разорно, види се веома пластично на примјеру људи који су на позицији власти (ово говорим с дозом самокритичности и самоопомене, као неко ко такође врши један облик „власти“). У једном тренутку, било да желе да се додворе народу, својим колегама на власти или неким видљивим и невидљивим центрима моћи, бивају гурнути у амбис. У свему томе најгоре је то што они који се стропоштају у провалију повлаче и остале за собом, најчешће оне који су ни криви ни дужни, то јест управо сâм народ који предводе.
Примјера ради, у не тако давној прошлости постојали су политичари који су уџбенички примјер тога како се вишеструке игре допадања и додворавања плаћају скупо. Тако је у она смутна времена „транзиције“ (ако код нас посљедњих деценија и има другачијих времена осим оних смутних и „транзиционих“) из једне велике државе у другу, знатно мању, а недуго потом из те исте у још мању – извјесни политичар због додворавања неколико пута промијенио свој „ћурак“. Али, како каже народна мудрост, све до једном, будући да га је на крају, да иронија буде већа, смјестио у затвор онај коме се највише додворавао.
Горепоменути, који је свог колегу смјестио иза решетака, нашао је потом и сâм начин да се допадне многима, па чак и оним најмоћнијим. Међутим, његова потреба да се допадне другима прерасла је, изгледа, у једном моменту у неизљечиво самодопадање и самозаљубљеност, али и самозаборав, будући да је сметнуо с ума да је мјера, како нас уче свети оци али и филозофи, нужна за све у животу. Мјера у контексту поменутог случаја била би средина између природног и за заједницу изграђујућег допадања и оне крајње незајажљиве потребе за допадањем свима.
На све наведено осврнуо сам се у првом реду због оних који се, као свјетила, тек назиру на хоризонту, оних који су још увијек неумрљани калом власти и свакако дијаметрално супротни набројаним примјерима. С изразитим ставом и без потребе да се допадну свима, са стремљењима да остану на путу који слиједе од почетка и за који сматрају да је вриједно борити се, два млада човјека и један старији и искуснији господин, сигурно не ниједан од њих без мана, као уосталом и свако живо биће, заиста су изненађење и чудо под балканским небом, у толикој мјери да просто, макар и на тренутак, враћају вјеру у одмјереност и у постојање јасног и непоколебљивог става. Они буде наду да се не мора нужно сваки вођа додворавати и пошто-пото јурити туђе одобравање. Од изнимне важности је нарочито то што када гледамо њих на дјелу, онда изанђала синтагма „демократске промјене“ уистину добија једно ново значење и смисао. У времену када је демократија доживјела атрофију на многим странама свијета, гле чуда, она нам се открива тамо гдје смо се најмање надали, појављујући се као као тих и свјеж а опет одлучан глас. И то у часу када су сви већ увелико мислили да то није могуће. Можемо само претпостаљати колики ће бити изазов за поменуте људе настојање да остану на златном, средњем путу одмјерености, јер је одувијек мјера била најважнија, а средњи пут најтежи. Отуда и зебња за њих и молба да истрају.
Недељник НИН, 10. септембар 2020.