ДИЈАЛОЗИ

Улога вјерских лидера у ослобађању људи од мржње и национализма

(Сарајево, 06.2.2017. године)

Нема сумње да су Црква и друштво и раније пролазили кроз сличне кризе као што је ова данашња. Међутим, чини ми се да људи у прошлости нису имали могућност да буду толико информисани о стварима које се догађају широм свијета. Данас, захваљујући медијима, ми имамо информације о разноликимм религијским и друштвеним кризама, и оно што сигурно представља новину јесте то да увиђамо међусобну повезаност тих криза. Све је мање могуће да ствари које се збивају на једној страни свијета немају додира са људима који су физички удаљени од тих збивања. Све то кризу пред нашим очима чини очигледнијом, опаснијом и већом. Сукоби који су се збивали на тлу Босне и Херцеговине крајем ХХ вијека умногоме су били видљиви цијелом свијету. А ми, као народи који су учествовали у тим сукобима, најчешће смо посматрани као незрели и недорасли савременим цивилизацијским стандардима. Ријеч која се у тим оцјенама можда и највише провлачила била је национализам, односно то да се ми овдје сукобљавамо на националној основи и као религијски фанатици. И тада, у тим тренуцима, знао сам да у Босни и Херцеговини има много људи који не заслужују да буду тако оцењени. С друге стране, био сам свјестан чињенице да се ми овдје заиста међусобно дијелимо и убијамо бранећи своје националне и друге идентитете. Увјерен сам да сам, као и многи други, полако али сигурно попримао комплекс ниже вриједности и, по природи ствари, због тога био тужан. Данас, када тај „цивилизовани свијет“ и сам тоне у национализам, имам утисак да управо ми из Босне и Херцеговине можемо и треба да пророчки завапимо да тај пут није добар пут. Наша порука би имала снагу и кредибилитет јер је заснована на сазнању које извире из доживљаја које смо сами имали. Наша порука имала би, вјерујем, и далекосежне позитивне посљедице уколико бисмо у стварности показали да смо из ратова и убијања, осим смрти и рана, извукли и поуку о томе шта значи погрешно постављена теорија о народу и нацији. Сигуран сам да је Босна и Херцеговина једно од оних мјеста на свијету гдје су људи најсвјеснији тога да није могуће живјети без поштовања другога и другачијега. Јер, наши преци су одрасли живећи управо на такав начин, моја генерација је такође тако одрасла. То је, усуђујем се рећи, било и јесте велико цивилизацијско достигнуће, без обзира на све турбуленције које су се током времена догађале. Не треба сметнути с ума то да су све буре, које су проузроковале ратове и убиства, долазиле са других страна, било са Истока или Запада, а у свим краткотрајним затишјима људи су  настојали да живе поштујући другога као самога себе, тј. држећи своју вјеру, свој обичај, и не одричући се своје народности. Једнако су поштовали другу вјеру, други народ и њихове обичаје. Једноставно, знали су да је то једини нормалан и прави пут. Међутим, када год би дунуо било који вјетар са стране, у нама и око нас лако је распиривао ватру болесне националне и вјерске мржње. Ако је питање које се поставља данас – како да се супротставимо тим утицајима, који увијек изнова желе да пале ватре у којима горимо једино ми, увијек исти Босанци и Херцеговци, Срби православци, Бошњаци муслимани, Хрвати римокатолици, одговор је једноставан: ми, који смо вјерски лидери, нипошто не смијемо допустити да се у нама разгори тај опаки пламен. То, прије свега, значи да не смијемо допустити да у нашим заједницама, тј. у онима који их предводе, свештеницима и имамима, вјерским учитељима, та стихија налази полодно тле. Немам сумње да ћете се сложити са мном ако кажем да ту ватру није нимало лако гасити када се разгори, већ је потребно дјеловати превентивно, док је она још сасвим немоћна. Зато је свако од окупљених дужан да са свога мјеста шаље поруку својим пастирима, а преко њих и своме народу.

Тако ћу и ја, користећи ову прилику, позвати православне свештенике, вјероучитеље и теологе да се угледају прије свега на самога Христа. Увијек је корисно подсјетити се на то да Исус Христос, кога ми хришћани прослављамо као Богочовјека, није био ни Србин ни Хрват – већ Јеврејин. Његова национална припадност није разлог, али ни сметња да га поштујемо и славимо. Позивам их и на то да се, у околностима у којима живимо, увијек изнова подсјете на јеванђелску причу о милостивом Самарјанину, која нам говори о томе ко је наш ближњи, и открива да је наш ближњи сваки добар човјек, који је спреман да нам помогне, без обзира на његову вјеру и нацију. Исто тако, ова прича учи нас томе да је наш задатак да будемо ближњи свакоме ко је у невољи и коме је помоћ потребна, без обзира на то којој вјери и народу припада. Затим ћу их позвати да погледају на лик и дјело Светога Саве, који је у цјелокупној српској историји несумњиво највећа личност, али не због тога што је био највећи националиста, него зато што је међу нама био највећи хришћанин и највећи миротворац. Свети Сава је све у своме животу подредио Богу и ставио њему у службу. Управо као такав, хришћанин и миротворац, Свети Сава је и највећи Србин. Данашњи такозвани српски  националисти, нарочито они који пламте мржњом према свакоме ко на оне друге и другачије гледа са поштовањем, највише се позивају на оца Јустина (Поповића), новог светитеља Српске православне цркве, као некога за кога сматрају да гаји став и мишљење слично њиховом. А ево шта Јустин пише о национализму:

„Узак је наш православни човек, узак као зрак, и зато богат мраком и бременит тамом, и родиће поноћ, иза које нема подне. Острастили су своје православље, не Христово, острастили су га страшћу својом омиљеном – национализмом. Помињем старе дане, помињем старе хришћане и једва се зна, а за многе се не зна, коме је народу припадао који Мученик или св. Отац, или Исповедник. Отаџбина је њихова небо, дом њихов Црква, отац њихов – Бог, а род њихов сви христољубиви верни. Нема Јеврејина ни Грка у правом Православљу, нема Србима ни Руса, већ смо ’сви једно у Христу Исусу’ (Гал. 3, 28). А ви, ах ви – зар не поправљате Господа Христа, када Православље сводите на србизам? Зар не карикирате Апостола Павла, када међама национализма омеђујете неомеђиву, јер вечну и апсолутну, јер свечовечанску и свебожанску, Истину Христову? Распарчавају живо тело богочовечанске истине, у име чега? О, да је бар у име Апостола Павла, или Петра, или Аполоса? – Није ли национализирано православље болест, и то болест на смрт, ако што пре не потражимо лека од Онога, Који има лекове за све болести, и за саму смрт? То је страшан сигнал, иза кога тутње страшне унутрашње катастрофе, које Православље трпи у нашој души. Замисли, шта би у њој нашао св. Атанасије Велики, или св. Златоуст Превелики, када би сунчану буктињу своје вере зарио у њену мрклу поноћ? Шта св. Павле? – Сузили смо православно чувство, сузили смо православно сазнање и идеологију; где је васељенскост, где саборност, где апостолност нашег православног сазнања, наше православне идеологије? Парализована је саборност, парализована васељенскост, парализована – национализмом.“

            Криза сваременог човјека кулминирла је у страху од другога. Други је постао опасност за мене. Не неко друге нације или вјере, него сваки други. Зато људи бјеже у своје свјетове и скривају се једни од других. Међутим, свима је већ јасно да није могуће побјећи од другога јер је он конститутиван а не деструктиван за наше постојање. Савремени уморни и уплашени човјек тражи утјеху и излаз. Тражи пружену руку другога. Уколико хоћемо да се вратимо истинском библијском принципу, морамо отворити своје биће и своје постојање за другога јер знамо да једино тако и једино тада и можемо постојати. Питање које се намеће у нашем добу јесте: има ли мјеста за другога? У овом свијету, у нашим срцима? Уколико одговор на ово питање буде негативан, онда је сљедеће што ћемо се запитати, прије или касније – да ли има мјеста за мене игдје, и потом постојим ли ја уопште? Јер ко сам ја уколико ме нико не прихвата и не признаје да јесам, да постојим?

На крају, не желећи да било шта намећем било коме, усуђујем се да предложим уваженом реису и узоритом кардиналу да влашћу која нам је дарована упутимо поруку, и то заједничку поруку, свима који говоре или уче у име Божије. Поручимо им да не говоре у служби било чега или било кога другога, макар то била и нација, него једино у име Бога, мира и љубави, јер није могуће истовремено служити Богу и идолима. Људи понекад из најситнијих побуда, попут жеље за славом и похвалом, дођу у супротност чак и са оним у шта искрено вјерују. Зато су потребни надзор и пажња свакоме од нас; да опомињемо једни друге за сваку изговорену ријеч. Свети Јован Златоусти на једном мјесту каже: Језик је као мали пламичак ватре. И кад мали језичак пламена може да запали цијелу шуму, тако и језик може да запали читав град. Дај, Боже, да наши језици учине да се овај град и сваки други град огрну топлотом мира и међусобног разумијевања.