(Трибина “Свете књиге, свети траг”. Загреб 7. септембра 2016.)
Чини ми се веома важним да одмах на почетку нагласим да је неoспорна чињеница да Библију пишу људи за људе. Ово говорим јер многи, макар у православном свијету, имају потребу да ту истину не изричу ако притом не нагласе да је аутор Бог који води руку писца. Усудићу се да се на тренутак задржим на констатацији да су Библију писали људи (нарочито ако ће нам та констатација помоћи да успјешно одговоримо на питање зашто је уопште написана Библија). Занима ме и одговор на питање шта је сврха (циљ) напора да се опишу и протумаче догађаји о којима се говори у Библији? Због ограниченог времена налазим да је веома важно овом приликом истаћи да библијски писци немају намјеру да ИНФОРМИРАЈУ него да ФОРМИРАЈУ читаоца. Дакле, њихов главни чиљ сигурно није била благовремена информација о догађајима и појавама, него тумачење смисла. Неоспорно је и то да је особеност дате културе и времена у којем текстови настају имала утицај на саме писце, те би нам стога познавање културе и времена у којем настаје одређени спис могло бити од помоћи за његово разумијевање. Вјерујем да ће научни приступ бити од користи приликом изучавања Светог писма, без обзира на чињеницу што „прави“ вјерници гаје зазор од критичког приступа Библији. (То је донекле и разумљиво ако се има на уму да полазе од поставке да је њен писац сам Бог).
За мене као вјерника „људска“ страна Библије није спорна. Мене интересује гдје је Бог у Библији? Има ли Га, на који начин је присутан?! Имам утисак да тим трагом могу доћи и до одговора има ли Бога у човјеку и гдје је? Да, ја вјерујем да је дјело Библије проткано Божијим Духом и да га носи у себи. Имам утисак да је то уједно и основ моје вјере. Јер, као што је у Библији, једној мудрој контроверзној књизи, присутан Бог, Бог који спасава, дубоко вјерујем да је Он у Духу присутан и у овом часу међу нама. У овом часу, у овом граду и у овом свијету и, што је најчудесније, у свакоме од нас. То што је присутан у Библији, таквој каква она јесте, јесте утјеха, јер је то доказ да Он, сљедствено томе, може присуствовати и у оваквом свијету, пуном интрига, превара, лажи, лицемјерства, убистава, борби за превласт итд. Једноставније речено, у свијету пуном гријеха, па и у Цркви пуној грешника.
Треба нагласити да иако је у Библији све људско, она је сасвим божанска и универзална. Наиме, Библија причајући о људима, говори о Живом Богу. Она говорећи о животу истовремено открива живот. Шта је то што је веома потресно у Библији? Наизглед ништа спектакуларно: о људима и стварима се говори апсолутно реалистично, без уљепшавања стварности. На примјер, народ који је Мојсије извео из ропства и даровао му слободу хули и на њега и на Бога, браћа су продала Јосифа, Давид је убио Урију Хетеина и обљубио му жену. Нема лажи. Једном ријечју, стварност је дата каква заиста јесте. Али у истој тој стварности присуствује Бог – Он не одустаје од колебљивог Мојсија, нити од колебљивог народа. Он ће показати да је његово провиђење моћније од братске предаје Јосифа, Он ће открити кроз Давида шта је покајање и каква је и колика Његова милост. Патње библијских личности су реалне људске патње, болови, ломови и разнолика искушења. Галерија изванредних библијских ликова открива нам различитост карактера, психолошких профила и надасве различитих путева од Бога и ка Богу: од грехопада Адамовог преко Каиновог братоубиства, Јаковљеве упорности и довитљивости, да не говоримо о Аврамовој чувеној вјери, Јониној колебљивости, Давидовој личности у којој се открива епски јунак и поета (истовремено срећник и несрећник), па све до апостола који су сви различити по карактеру и често, благо речено, смушени. Све нам то окрива један потресно егзистенцијалан богочовјечански реализам Библије.
Интересантно је и упутно да су припадници других народа у Библији приказани врло позитивно: Авимелех, Урија Хетеин, Рута. Пророк Јеремија, на примјер, велича Навуходоносора називајући га слугом Божијим. Навуходоносор осваја Јерусалим и одводи Јевреје у ропство, али Јеремија не окривљује Навуходоносора, јер до тога није дошло због њега, него због гријеха и неправде који је чинио естаблишмент његовог народа.
Осим овог реализма Библија је пуна критике (тачније, самокритике). Ту су пророци као нека вјечита, али беспријекорна опозиција која не посједује жељу да дође на власт. Друга страна има право да се чује и та ријеч се поштује више него царска – погледајте однос Библије према релацији пророка Самуила и цара Саула и однос Натана и Давида, а тек Илије и Ахава. Из тих односа пророка и царева види се да Библију интересује Бог и правда, а не пролазно цараство и политика, осим у мјери у којој се цареви горде и уздижу над пуком и над било којим појединцем у израиљском народу.
Библија нарочито не штеди свештенике и лажне пророке. Њој је најважније поље дјеловања управо то гдје се остварује критика заједнице и појединца. Она је у апсолутној бризи за сваког појединца и заједницу. Отуда врхунска осјетљивост за питање свештенства и пророштва. Ту нема никаквог компромиса. Свештенство се нарочито критикује за формализам. Зашто?! Зато што је формализам одлична камуфлажа којом се прикрива небрига за човјека – за заједницу и сваку појединачну личност. Христос је у том погледу најрадикалнији пророк! Он прашта све, сваку слабост и гријех, осим лицемјерја које назива квасцем фарисејским. Његова критика фарисеја је униварзална критика религиозног вјерског формализма. Тај гријех фарисеја, то лицемјерје је основ сваког гријеха. Увјерен сам да Христос ту наступа као пророк. Његов пророчки глас усмјерен је на заштиту сиромашних, оних који плачу, изгнаних, а против немилосрдних. Библија од почетка открива да је човјек њена највећа вриједност, говорећи да је „створен по лику и подобију Божијем“. Христос постаје човјек и све чини ради спасења човјековог. Човјек је несумњиво највреднија драгоцјеност Библије. Међутим, таква усмјереност на човјека Библију не чини мање божанском. Напротив!
С друге стране, када је ријеч о људским страдањима – рецимо о онима која су задесила праведнога Јова – Библија је до данас најснажнија утјеха за свакога кога задесе озбиљне невоље: губитак дјеце, имања, части, славе. Она нам свим мудреним силама отвара стазе и путеве смисла живота. Не оставља нас без одговора ни на питања тјелесних кретања, жудњи, за шта је најбољи примјер Песма над песмама.
Библија је јединствена и по томе што она не допушта да буде објекат: на невидљив али убједљив начин постаје субјекат који снажно дјелује на читаоца. Читалац често и не примјећује кад је постао предметом обраде. Она од почетка до краја отвара сваком човјеку могућност да буде човјек, не спречавајући га да уједно буде с Богом и Божији; напротив, безбројним примјерима и савјетима учи га да баш такакв какав јесте има шансу! Дакле, човјек је центар Библије, а у центру тог центра, у срцу човјечијем јесте Бог. Библија нас учи да ако учинимо нешто нажао човјеку – учинили смо нажао Богу. То је филозофија на којој се темељи, на примјер, један Ф. М. Достојевски. Убијемо ли брата, ми смо попут Каина, и тада, у почетку, и данас. Претрпимо ли поругу и понижење, слични смо Христу – то је пут обожења, а не понижења; имамо ли срце смирено и дух скрушен, попут Давидa смо – опростиће нам се многи гријеси. То није људска правда, то је Божија правда, открива нам Библија, и ту нема двојбе.
Света књига читаоца не покреће само да мисли него и да живи. Она је истовремено образац и простор мишљења и дјелања. Као таква, она је савјест наше савјести. Она настоји продријети у центар човјековог бића, у његово срце, стога што вјерује да тамо може пребивати Бог („Дај ми срце своје да видим јеси ли мој“). Само уколико је Библија срце и савјест Цркве, Црква може бити савјест друштва! Иначе!?