18Мајци и оцу
Мајка би увијек осјећала када се са мном догађало нешто крупно. Тај осјећај, ваљда, имају све мајке. Зато би ми понекад било криво када не би схватала озбиљно оно што је за мене имало важности. Када би упорним ћутањем или неком успутном ријечју стављала тачку на моје драме.
Добро се сјећам једног августовског дана. Небо је било ведро и чисто, с покојим облаком у даљини. Из куће је допирао пригушени жагор жена које су зачудо биле много тише него обично. Пред кућом, у башти, живо су разговарале комшије и ближњи окупљени око свечано постављене трпезе. Помијешани са зујањем пчела и појањем птица, дјелићи разговора допирали су до кућног прага на којем сам, одијевен у плаве панталоне и најсвечанију свјетлоплаву кошуљу, сједио одсутно и замишљено. С времена на вријеме погледавао бих ка планини која се надвијала над кућом. Познавао сам је добро и волио много, онако како се само познаје и воли добар пријатељ. Питому планину, каткада ћудљиву и непредвидљиву, вољели смо сви јер је одвајкада била прибјежиште и хранитељка, ослонац и заклон, али и свједок трудова и борбе за живот у необичним предјелима мог дјетињства.
Цијелог ме је прожимала Андрићева мисао коју сам прочитао неколико дана раније. Највећа планина коју човек мора прећи је праг његове куће, одзвањале су ми у ушима Андрићеве ријечи. Мајка би повремено извиривала из куће, упућујући ми летимични нијеми поглед који је био довољан да би знала како се осјећам. И она је тога дана била другачија, као да је неким нарочитим мајчинским чулом наслућивала борбу која се одвијала у мени. У њеном упорном ћутању могао сам осјетити неизречени прекор: „Добро, како хоћеш. То је твој избор.“ Било јој је тешко због растанка, али сам знао да се никада не би успротивила мојој одлуци. Она, која ми никад није допуштала да сједим на прагу, сматрајући то непристојним, тога дана није изустила ни ријечи.
С тог прага скромне и невелике куће, коју је саградио покојни отац, пружао се поглед који се неријетко и данас, када склопим очи, отвара преда мном. Као дијете нисам схватао значај и важност тог погледа. Чини ми се да тек сада могу појмити сва његова значења и пуноћу смисла. Не бих умио рећи да ли је био љепши у јесен, када се злато и црвен пробију кроз густе планинске шуме и опустјеле ливаде, или у зиму, када се тешки сњегови спусте на стрме падине одијевајући их у тишину. С тог прага сам волио да посматрам буђење прољећа и слушам мелодију бројних потока који су струјали кроз планинске увале и стране, или да у љетним ноћима ослушкујем цврчке и зрикавце сакривене мраком. Сваког јутра, у било које годишње доба, чим бих отворио очи угледао бих чудесне призоре и чуо најнеобичније звуке. У њима, у сјећању, и данас чувам успомену на своје дјетињство.
Тога дана, сједећи на кућном прагу, у мислима сам призивао те присне и драге слике. Сунце се примицало зениту као недвосмислен знак да се час поласка ближио. Ушао сам у собу и помолио се пред иконама, цјеливао нашег светитеља заштитника, а потом се окренуо према мјесту гдје сам, као четворогодишњи дјечак, без ријечи, цјеливао умрлог оца поздравивши се са њим посљедњи пут. Мајка је задржавала сузе у грудима. Испратила ме је нечујно, неизговореним ријечима охрабрења, којима ме је кроз све године дјетињства, као неком трећом руком, грлила и бодрила.
Других људи се готово и не сјећам. Памтим да су ме гледали добродушно и топло, али су за мене у том тренутку били необично далеки и страни. Узео сам омањи кофер, купљен неколико дана раније за ту прилику, па без суза и освртања лагано пошао путем који се спуштао до главне цесте. У глави ми је тутњала ријеч праг заглушујући и потискујући све друго. У корак којим сам га прешао тога дана стао је, чини ми се, читав мој живот.
И никада нисам престао да га се сјећам. Био је то поприлично висок праг, сачињен од само једног комада дрвета. Како је он постао тако важан за мене? Да ли је крива Андићева мисао или свјесна приврженост? Свеједно, при сваком крупном кораку у животу имао сам утисак да опет стојим пред тим прагом, запитан да ли сам га уистину прешао. Како године пролазе, прижељкујем да му се вратим и обновим га јер, чак и порушен, он живи у мени као нека невидљива граница која ме чува од лутања. Враћа ме почетку, осмишљавајући све остале моје кораке.
Иако сам закорачио преко много прагова у животу, важност је за мене имало још само неколико њих. Са страхом се сјећам прага своје основне школе, са страхопоштовањем три прага Хиландара, с дивљењем прага Свете Софије у Цариграду – и с љубављу прага манастира Тврдоша. Прелазио сам и многе познате прагове. Они за мене нису никада постали тако значајни. Никада нису одиста постали моји. Такви једино постају они прагови преко којих закорачимо у живот.