Све више вјерујем да је аутократија на Балкану у терминалној фази. Посљедњих недјеља, пратећи политичка збивања, нарочито у Црној Гори, видјели смо – наиме – да и највиспреније аутократе, као што је то увијек и било кроз историју, и поред предугачке владавине, напосљетку поклекну и кад-тад сиђу с власти. Тако се у Црној Гори тренутно догађа једно истинско чудо – највјештијег аутократу на Балкану (а и шире), по свему судећи, замијениће најпоштенији политичар, уз то и универзитетски професор. Бранећи опште људске интересе и права, из тоталног расула и дебакла једну значајну заједницу у нормалне друштвене и политичке токове својом појавом и дјеловањем враћају и двојица младих политичара и часних људи. И то тако што се, прије свега, залажу за грађанску државу, која ће интересе свих нација у Црној Гори чувати од безакоња и неправде. То уопште није незнатан догађај за свијет, који то дешавање још увијек посматра са извјесном скепсом. Али ако се догоди оно што очекујем да ће се догодити, а очекујем (раније или касније) сличне потресе на цијелом Балкану, онда ће западни свијет с већом позорношћу усмјерити поглед ка нашим просторима и ономе што се на тим просторима збива: да теоријске „поставке” демократије управо на Балкану бивају примијењене и доживљене у пракси те стављене у функцију стварног живота.
Међутим, многи су склони да негативно коментаришу улогу Цркве у потоњим дешавањима у Црној Гори, уз опаске да нас њено учешће у тим процесима враћа у средњи вијек. Увјерен сам да је у поменутом случају Црква допринијела демократизацији друштва, као што сам сигуран и у то да повратак у претходне вијекове није могућ. Наравно, нипошто не треба занемарити чињеницу да питање односа државе и Цркве није једноставно и да га не смијемо узимати здраво за готово. Још од Константиновог времена, када је први пут у историји створена спона између Цркве и државе, постало је јасно да ће та спрега подразумијевати и перманентну напетост и варничење у односима двију институција, напетост која је често прерастала у отворене сукобе, који су многе што „мисле својом главом“ коштали велике муке, неријетко и живота. Из неприродног загрљаја државе и Цркве настајали су тако различити сукоби, међународни ратови, па чак и два велика расцијепа у самој цркви. Помишљам да тај загрљај није само неприродан већ, штавише, пречесто и неискрен. Потпуно је стога очекиван слијед догађаја који су се одиграли крајем 17. и почетком 18. вијека, када су се поједине европске државе почеле извлачити из тог чврстог загрљаја, инсистирајући на независности и слободи, и утирући пут секуларизму.
Оно што је заједничко за сва три периода – средњи вијек, период секуларизма и ово наше доба, које неки називају постсекуларизмом, несумњиво јесте – моћ, тачније потреба да се она посједује. У наше вријеме, оно што је некада у средњем вијеку Црква покушавала остварити преко државе сада држава покушава остварити сама или, тамо гдје је то могуће, инструментализујући Цркву и постижући своје циљеве чак и преко ње, опет у смислу задобијања моћи и властитог утицаја на политичку јавност и друштво у цјелини. Ипак, како су многи прије мене примијетили, терети живота и свега што живот доноси никада нису, па ни у ово наше вријеме, били распоређени на вјернике или невјернике, него их сви, мање-више, једнако носе. То нас, између осталог, недвосмислено упућује на закључак да је нужна здрава комуникација између државе и Цркве, које су позване на узајамно поштовање и промишљање својих позиција унутар међусобне сарадње.
То обострано уважавање би данас за све народе Балкана могло имати огромну тежину и значај. Наше мале државе, као и наше религије, те несрећна искуства прошлости (подједнако као и она срећна и квалитетна) могли би нам помоћи да начинимо здраво друштво. Несумњиво је да би нам у том процесу од велике помоћи биле и све добре тековине које је достигао савремени западни свијет – на пољу права и хуманизма, технологије и науке, у коначници и у домену правâ религијских заједница – али само уколико бисмо имали ону неопходну ширину да прије свега осталог (са)слушамо једни друге и да разговарамо. Мој утисак је да нико никога не може, а понајмање треба да порази и надвлада. Па кад је већ тако – онда је једино рјешење договор, а договора нема без разговора, искреног и отвореног.
Сви они који пак нису спремни за дијалог и ширину, неспремни су зато јер им такво понашање омогућава да остваре наметљивост, диктатуру, непотизам, корупцију, криминал. Ако данас, послије толико погибија, крви и суза, и послије толиког сиромаштва упркос толиком природном богатству – дијалог није могућ, када ће онда бити? Сви они који избјегавају дијалог користе се управо паролама да штите државу, религију, Цркву, нацију, а – у ствари – што им није тешко показати, то није нимало добро ни за Цркву, ни за државу, нити за нацију. И напротив, нико ме не може увјерити да дијалог није достижан. Јер ако је дијалог недостижан, онда смо ми бесловесна бића и сводимо се на ниво анималног, а када човјек постане животиња – он неумитно бива гори од животиње. Та неспособност да се разговара и саслуша друга страна и јесте највидљивији резултат и посљедица тоталитаризма, код чијих „представника“ као да постоји нека необјашњива носталгија за Голим отоком, логорима и ломачама, као најуспјешнијим методама ућуткивања.
Управо због свега поменутог непрестано заговарам одвојеност државе и Цркве, али одвојеност која подразумијева међусобни дијалог, поштовање и разумијевање. Јер у Цркви би (што нипошто не значи да исто не може бити и изван Цркве) мјера свега требало да буде савјест, док је у држави та мјера дужност. Ако изгубимо Цркву, или ако је Црква у челичном загрљају с државом, или пак уколико је због физичке и економске моћи државе сведена на инструмент – изгубићемо једну значајну институцију, којој је понад свега задато да има савјест. Није ли стога оправдан страх да ћемо, уколико Црква не буде онаква каква треба да буде, и у држави имати све мање оних који ће своју дужност обављати савјесно? Знам да су многи убијеђени да су се ови страхови већ обистинили, али ја ипак вјерујем да још увијек има наде за нас.
Недељник НИН, 8. октобар 2020.