РИЈЕЧИ

О Душану Савићу

Први пут са братом на Маракану

 Хиљаду деветсто седамдесет  девета, дан прохладан, чини ми се, априлски. Гужва на улазу, нервозно тискање и жагор полунестрпљивих навијача. Тапкароши се труде да што више ушићаре од оних који нису стигли на време до карата. Негде по страни, вика: Цигани врте рулет, намамљујући поводљиве и лаковерне пролазнике. Међусобно се препознајемо по бојама омиљеног клуба, мајицама, дресoвима, шаловима и другим реквизитима, личимо на велику сложну породицу. Након сат и по чекања и гурања коначно заузимамо своја места на северним трибинама. Прво прозивка, истрчавање, а онда су се наједном играчи разлетели по трави. Дванаестогодишњи дечак био је опијен. Погледа прикованог за лопту деведесет минута готово да није дисао, бар се тога данас не сећа. Самоуверени и сталожени центарфор у црвено-белом дресу владао је тереном. Од првог секунда све је следило њега: играчи, навијачи, сви су имали ратника који иде напред, испред свих. Изгледало је да се цели тим креће у ритму његових покрета, а лопта као да је ишла тамо куда он жели. На почетку утакмице пљескали смо му ми, звездаши, а на крају – сви. Наравно, био је то непоновљиви Дуле Савић. Дечак са северних трибина је од узбуђења и напетости толико силно стискао песнице да је сатима после на шакама распознавао трагове заривених прстију…

Како је постао легенда

И када сам број одгледаних Звездиних мечева одавно престао бројати, често сам се сећао свог дванаестогодишњег доживљаја и прве уживо пропраћене утакмице Црвене звезде. Ако не рачунамо једну пре тога, у Сарајеву, на Кошеву, када сам имао недовољно година да бих се ичега јасно сећао. Много година касније, упознао сам Душана Савића, тада већ спортског директора овог клуба. Иако још у доброј форми, ретко је играо фудбал, чешће тенис. Али ништа од његове личности није нестало. И даље је поседовао исте оне особине, али и исту вољу коју је показивао на терену – да се жртвује, воли, помаже, да мотивише и покреће.

У време када су Дуле Савић и Црвена звезда били на врхунцу успеха, био сам у узрасту у којем се утакмице интензивно прате, уз бурне емоције и навијачке страсти. Звезда је, колико се сећам, тада придобила највише навијача. У петом и шестом разреду сам се, дружећи се са вршњацима који су навијали за Динамо, Хајдук и Жељезничар из Сарајева (у Босни је врло мало било оних који су навијали за Партизан) – налазио у повлаштеној позицији, јер је мој омиљени тим, у којем је играо Душан Савић и други велики играчи, био умешан, способан, имао је велико искуство. Није било противника којег нису могли победити. Појава Дулета Савића у тиму за који смо навијали, у којем је капитен био Владимир Петровић, била је веома важна. То се најбоље видело по томе што се итекако осећало његово присуство или одсуство у игри. Био је ненаметљиво наметљив вођа, свесно или несвесно увек у служби других. Остали играчи су у њему осећали сигурност, у његовој храбрости су препознавали своју храброст, а кроз Душанову пожртвованост су се и сами ослобађали на жртву. Тако је Звезда доспела на сами европски врх. Довољно је поменути оно што је за данашње младе људе незамисливо – да Звезда победи Реал, Барселону, Интер или Милано, да буде у финалу Купа. За тадашње дванаестогодишњаке и тринаестогодишњаке то је било потпуно нормално. Наши играчи ни по чему нису заостајали иза најбољих европских играча, нити је наш тим каскао иза врхунских европских тимова. У сваком  саставу, и пре и после Владимира Петровића и Душана Савића, постајала је нека звезда, својеврстан фудбалски геније. Било је таквих који су били апсолутно у служби свог тима, попут Јована Аћимовића, Михајловића и других играча.

Душан Савић, иако најбољи стрелац те лиге, није од успеха стварао комплекс. Понашао се нормално, одмерено и једноставно. Одиграо је свега неколико утакмица за репрезентацију и постигао неколико голова. Голове је давао са лакоћом – само је било потребно да његови саиграчи пошаљу лопту негде у шеснаестерац и он би брзо долазио до ње. Његова игра била је одраз животног става: да буде у служби заједнци, другима и свом тиму. На утакмицама је највише зноја пролио, трчао је више од свих, давао све од себе да мотивише саиграче. Велики тренери, као што је Младинић, сматрали су да имају мотивисан тим ако је у њему Дуле Савић. Чини се да није само сабирао играче него и навијаче, дајући им један посебан карактер, достојанствен и непоколебљив, какав је и сам био. Дуле је попут магнета привлачио људе да навијају за Звезду, храбрећи и саиграче и навијаче на путу ка европској слави. Временом је постао легенда, тада једини играч чије је име узвикивано на трибинама нашег највећег и најпосећенијег стадиона. Постао је легенда без маске, личност. Личност целовита, сабрана, сређена, смирена и спремна на подвиг и жртву. Његово велико упориште била је породица у којој је са братом близанцем растао окружен љубављу и пажњом. Стога није необично што је касније кроз живот увек показивао бригу и пажњу за друге. Љубав према породици, Звезди и свом народу учинила га је спремним да поднесе и победу и неуспех, подједнако смело, али и да води, усмерава, буде подршка другима. Веома брзо је препозната његова способност да буде вођа, и изван наших терена: у европским клубовима у којима је увек био капитен.

Данас, ако би требало у неколико речи да опишемо Душана Савића, те речи би биле – породица, Звезда, Србија. Све их воли неизмерно, зато је и сам вољен и поштован. Нема длаке на језику, нити мрље на образу. Ослонац је другима, добар супруг и отац, стуб породице, заједнице, тима, клуба, нације. Израстао је у легенду о којој се прича и која се поштује. Таквих људи је кроз историју било у разним областима: војника, књижевника, научника, уметника сваке врсте, државника, који су остављали нарочит дојам. Кључ њиховог успеха може бити у изузетној интелигенцији, посебној осећајности, физичком изгледу или другим способностима. Најчешће су то ипак целовите личности које, обједињујући све те особине, постају сабирна тачка свих око себе. Управо такав је и Душан Савић.

Јагње у вучијој кожи

Дуле је брзо је постао симбол Београда, као што је Душко Бајевић био симбол Мостара. Душко је био принц са Неретве, а Дулета су неретко називали царем, мислећи на нашег јединог цара освајача, Душановог имењака. Играо је страсно, али не и острашћено. Као бескомпромисан борац на терену, имао је конструктивну дрскост, коректан, контролисан фудбалски безобразлук. Био је и остао умерен у свему, осим у игри. Понекад је личио на разгоропађеног кротитеља лопте који је ослобађао своје саиграче страха. Да је господар над ситуацијом, најбоље се видело када би узимао лопту у деведесетом минуту и математички прецизно тресао мрежу противничког гола. На терену се за лопту боре двадесет и два играча, иако је најмање била у његовом поседу, у тренутку сусрета са њом – Душан Савић је постајао немилосрдни реализатор њене функције у игри. Узалудни би били сви пасови на оној чувеној утакмици са Арсеналом из 1978, да његов последњи шут, минут и по пре завршетка утакмице, није био убитачно конкретан. Такав ударац изводи само савршено концентрисана личност, са одличним осећајем за простор. Сам његов излазак на терен откривао је чудновату везу између њега и терена-простора. Личио је на освајача који не може изгубити, који је увек на том попришту ради победе. Циљ ипак није оправдавао средство, поштовао је супраника и био спреман да пружи руку бољем. Ценио је сваког поштеног борца, а сви који то нису наилазили су на чврсту руку несаломљивог играча. То је изазивало поштовање чак и код противничких играча и навијача. Нечујно се ширио респект, уважавање и наклоност. За то време, Дуле је уживао у игри. Чини се да је постао славан јер није играо због славе. Тако је, не играјући због славе, постао славан због игре.

За тадашње дечаке Дуле је био много више од играча – у великој мери просветитељ, узор, што је остао и до данас. Он нам је први открио колико је лепо бити Србин, први се прекрстио на терену, а да тиме ниједног тренутка није вређао друге. Питомог и племенитог карактера, увек је био склон да слабије помаже, а да се гордима супротставља на прави начин. Зато смо се при помисли на њега осећали већим и моћнијим, а сваки понижени мање повређен. До краја каријере освојио је многе трофеје, био је на корак од европског или светског трона – уместо тога је освојио наше душе, поштовање и наклоност. У једном тренутку се чинило да су сви осим једног у тиму замењиви. Покојни Бранко Станковић покушао је да докаже супротно, одстранивши га на важној утакмици против Бајерна (само због неношења кравате!), али је после зажалио због свог потеза. Једноставно, у то време је било исто – навијати за Звезду и за Дулета. Као и тада, Душан Савић се и данас издиже изнад слабости и свега што нас чини попустљивим, плашљивим и неспремним за велика дела. Због тога је и постао легенда.

Постскриптум

Игра Душана Савића и његова посвећеност је у великом Црњанском побудила поштовање и жељу да се сусретне са њим.Читао је увек најпре спортску страну новина да провери пише ли нешто о његовом најмилијем играчу. Велики лако и чудно познају једни друге, поготово на пољу уметности и игре. Црњански је маестрално писао о животима Срба, а Душан Савић је својим животом и игром исписао још једну причу о нама, сачувану у сећању свих нас који смо имали част да га гледамо док је предводио навалу Звезде.