Обраћање Епископа Григорија на Светом и Великом Сабору на Криту о неопходности екуменског дијалога
Једна од најзначајнијих чињеница које се тичу Цркве 20. вијека је екуменски покрет. Његов значај се огледа у томе што су у њега сада активно укључене све хришћанске Цркве како би превладале подјеле прошлости и поново успоставиле јединство хришћанске Цркве. Свидјело се то нама или не, у екуменском покрету предњачили су протестанти (већ од почетка 19. вијека). У Католичкој цркви екуменизам је полако сазријевао да би се свом силином пројавио послије Другог ватиканског сабора. Код православних то иде најспорије, али захваљујући изузетним напорима неких истакнутих теолога и пастира Цркве (да поменем само оца Георгија Флоровског и владику Николаја) и ми полако хватамо корак са другим Црквама.
И док се прва генерација православних теолога и јерараха са пуно ентузијазма ангажовали у екуменском покрету, њихови настављачи немају више њиховог жара. Они односе са неправославнима одржавају углавном механички и без истинске жеље да разумију саговорнике и њихове аргументе, држећи да је Божија милост изливена само на њих и да са осталима могу имати однос једино ако се сви други саобразе њиховим расудама и пред-расудама.
Не претендујемо да тачно знамо којим путем треба да иде екуменски дијалог, али се слажемо са Конгаром којим путевима не смије да иде: 1) путем повратка свих у окриље Православне (Конгар би рекао Католичке) цркве, и 2) одгађањем јединства међу хришћанима до есхатона (изговарајући се да ће евентуално јединство хришћана бити чудо које ће Бог учинити на свршетку времена). Први пут је пут искључивости и интегризма, а други пут је бјекство од историјског задатка и пројава екуменског песимизма и вјечног одлагања под познатим изговором да баш „сада није вријеме“. Дакле, екуменског дијалога мора бити ако смо као православни хришћани уопште одговорни не само за себе него и за друге. Наравно, кључно питање остаје: до које границе заједништво може поднијети различитост. Али управо зато потребан је искрен и одговоран дијалог, прије свега са католицима али и са осталим хришћанима, а не став умишљености и снисходљивог опхођења према свима који нису православни.
Но, ако се одустајање од дијалога или фингирање дијалога без искреног и братског приступа правда страхом од антиекумениста који би могли изазвати евентуални раскол, онда се човјек пита да ли је могуће да се овакви аргументи озбиљно заступају. Да ли је могуће одустати од борбе за успостављање поновног јединства Христове цркве због тога што би неки острашћени фанатици (а острастио их је неодговорни приступ наше Цркве према том питању) могли да се побуне против тога? Или да чак иступе из Цркве која трага за јединством. На та реторичка питања довољно је одговорити само ово: да су древни оци Цркве (на које се тако често позивамо, а тако мало угледамо) на начин данашњих застрашених јерараха прилазили проблемима са којима су били суочени, они ни један једини не би ријешили. Да су оци одустајали од суочавања са изазовима свога времена (као што је изазов нашег времена екуменизам) зато што се то понеким острашћеним фанатицима није чинило прихватљивим, не само што би поступили незрело и неодговорно, него историја Цркве не би ни постојала. Сваки њен нови корак био би онемогућен страхом од терора црквених екстремиста који у свим временима као коров покушавају да угуше племените биљке у црквеној башти. Ако ове упркос њима ипак успијевају, то је зато што су оци Цркве повлачили храбре и одлучне потезе а нису се скривали и бјежали од оних којима је јединство Цркве Христове толико мрско да не штеде труда да га на сваки начин спријече.
Што се тиче нас чије епархије захватају и просторе који нису традиционално православни, али на којима и православни живе као мањина, нама је кристално јасно да је дијалог са неправославнима не само пожељан, него и нужан. Да би живјели нормалним животом, православни и у срединама у којима су мањина морају бити интегрисани у друштво у којем се налазе, а да би се та интеграција одвијала на достојанствен начин, паралелно са њом мора се одвијати и дијалог цркава (нпр. православне и католичке) који ће, што више одмиче, и једној и другој страни показивати да међу њима има неупоредиво више сличности него разлика и још мање супротности и искључивости, а тиме и мање разлога за нетрпељивост и непријатељство. Одустајање од искреног и одговорног дијалога у таквим (а по мом мишљењу и у свим другим) срединама, значило би препустити сопствене вјернике предрасудама оног другог (али и њиховим вјерским фанатицима – јер од њих ниједна Црква нажалост није слободна). А од тог другог, као мањинска заједница, православни у тим срединама на крају крајева егзистенцијално зависе. Зато ми, како из теолошких увјерења, тако и из пастирског одговорног старања, нећемо одустати од трезвеног дијалога са католицима и другим хришћанима у нади да ће нас на том путу увијек руководити Божија милост и његово безгранично човјекољубље које све људе добре воље подједнако грли и милује.