Кад се душе селе, плаче се данима, годинама, деценијама. Кад се људи селе, плаће се вијековима, генерацијама. То знају Војвођани са коријенима у Лици и Херцеговини, Србијанци и Крајишници рођени у Франкфурту, знају то сви рођени и живствујући тамо гдје им нису коријени. Када Херцеговину саму оставе људи попут преосвештеног владике Григорија, народу се нешто стисне од губитка, као од зиме, као од неизвјесности или најаве рата. Није опраштање посао за свакога. Неспремнима попут мене, поготово. Нађе се понеко и да ликује над болом заједнице. Рекао би владика, оним старим језиком, његошевским: „Ма пусти их, немој се препуцават’ ш њима, праштај им и моли за њих“. Тако то буде, лав устане и крене некуда а миш изађе из рупе, почне ликовати и викати како га је он лично, главом и мусавом њушкицом, отјерао.
Литургија тог јутра је била попут узнесења. Скупило се свијета, не само православног већ и католичког, муслиманског, чак и атеистичког. Нису хтјели пропустити тих неколико ријечи владикиних пред одлазак. Свијетло, сунчево, божанствено, обасјавало је у незавршеном храму преосвештеног владику Григорија, по мени скоро па светог владику Атанасија, новог владику и присутно свештенство. Ноге најстаријих су стајале два сата као и ноге најмлађих, уморних и слабих као да није било. Знало је то свијета да то није обичан одлазак ни опроштај, да не одлази ни обичан човјек ни обичан владика.
Прође тих догађаја пуно кроз главу човјека кад се растаје. Сјети се да је Владичански двор уступио српским институцијама; конзулату Србије, српској Просвјети, српским странкама, библиотеци… Чак и станчић на осами поред Старе цркве, двадесет и нешто квадрата који су му направили, уступио је неком другом. Спавао је у келији у манастиру Житомислићи. У џепу је, сјећам се, имао новчаник. У њему би било 50 еура и лична карта на име Григорије Дурић. Возио није никад. Кад бих га ја возио у свом распалом Форду, није било никога да га слика као кад би се возио у Бодирогином масератију. Говорио је како сам најгори возач кога је икад видио. Вјероватно је и то истина, као и остало што би ми говорио. Слушао сам, скоро никад противријечио, иако сам барем 5-6 сати старији од њега.
Шта је – ту је. Послушање је божја ствар. Ваља му у Њемачку. Франкфурт је, по мени, најружнији град на свијету. Онако ја замишљам пакао. Био сам тамо десетак дана, са Ибром Спахићем, на сајму књига. Металне машине су по шинама возиле тамне људе угаслих погледа. Таксије су возили исти такви људи, возећи бијеле људе истих таквих погледа. Сунца можда и тамо има, али ја га ни за ведра дана нисам видио. Како год, неко мора и тамо служити, и тамо има душа рањених, посусталих, ђавлу на располагању и гријеху у домету. А владика Григорије носи у себи снаге да се избори са демонима. Кад је успио побиједити херцеговачке демоне и учинити да га херцеговачки свијет овако заволи и обикне на њега, и тамо ће успјети душе спашавати.
А ми Херцеговци? Ваља нама даље. На губитке смо свикли, ваљда нас ни овај неће на земљу оборити. Утре се која суза, као што је отаре владика оног јутра на литургији, отресе се блато с кољена и иде се даље. Мора се, божја воља, што би рекао преосвештени. А ми идемо даље, на отвореном мору, као непливачи у крхкој барци који су управо остали без весла.
Извор: topportal.info