У мојој књизи „У земљи заробљеног ума“ (РАБИЦ, Сарајево, 2012.) писао сам и о повратку владике Григорија и средишта Епархије захумско-херцеговачке и приморске из Требиња у Мостар. У међувремену сам био почашћен силном Владикином пажњом једне пригоде у Требињу, о тому касније, јер желим рећи како је мостарска промоција његове књиге „Преко прага“ очекивани ход једног од водећих клерика и књижевника, што је у међувремену постао.
О каквом се важном догађају прије шест и пол година радило свједоче и ријечи тадашњег и садашњег „Високог представника“ Валентина Инзка, изговорене 13. просинца 2010. године приликом посјета Мостару и Житомислићу: „Повратак Владике захумско-херцеговачког и приморског Григорија из Требиња у Мостар има изузетан значај, јер Владика треба да буде тамо гдје је центар Херцеговине, а то је Мостар. Овај се високи намјесник полупротектората Међународне заједнице (МЗ) званог „даyтонска БиХ“ дефинитивно у међувремену изгубио у безначајности након што је „аминовао“ „платформашку владу“ у прољеће 2011., састављену од бошњачких бољшо-националиста и Хрвата ХОС-оваца и „Бољитка“, за што су му биле потребне изнимне математичке вјештине попут израчуна да је „трећина од 17 пет“. Због тога сам тај његов потез прогласио у осврту за Ал Јазеера портал за „Схит офт хе Yеар 2011“, да бих га недавно назвао и „Нишкорист“ у политичком погледу. „Математичар“ илити „Нишкорист“ је, иначе, и поводом повратка владике Григорије у Мостар посве неозбиљно устврдио како Владикин чин има „додатно симболично значење па би се сада могао очекивати и значајнији повратак српских породица у Мостар“. Од тога у протеклих шест и пол година и није било ништа, за што није крива само беспризорна домаћа политичка класа, него је итекако сукривац и Инзкова „МЗ“.
Многи у БиХ траже ивер у туђем оку, а брвно у свом не виде!
Враћање сједишта Епархије, коју је особно у 13. стољећу основао Свети Сава, у град у којем се налазило од 18. стољећа па све до ратне 1992. године, када је измјештено у Манастир Тврдош, у Требиње, био је изузетан вјерски и политички догађај у Херцеговини, земљи сиромашној лијепим догађањима и добрим вијестима, забиљежио сам у тој добродошлици владики Григорију у Мостар прије шест и пол година. Из Епархије ЗХиП је овим поводом приопћено, пак, како је повратак средишта Епархије и владике Григорија „чин подршке и охрабрења Србима повратницима у обнови живота у ратом расијаном и порушеном Мостару, али и народима других вјероисповијести који у својој разноликости вјековима живе раме уз раме у граду на Неретви“. Било како да је, 02. сијечња 2011. године, на дан епархијске славе Светог Игњатија, доиста се вратио избјегли Владика захумско-херцеговачки и приморски Григорије у обновљено средиште Епархије у Мостару, у обновљени Владичански двор и малу православну црквицу (Саборни храм се зида још увијек к’о Скадар на Бојани), да би одмах након свете литургије позвао Србе да се врате на своја вјековна огњишта у Мостар и долину Херцеговине, обећавши да ће сада бити више уз свој народ и у добру и у злу. Али, ни послије тога Србима у Мостару и цијелој Херцеговини не цвјетају ружу, њихов број је све мањи чак и у Источној Херцеговини. По неким израчунима у овим скоро опустјелим дијеловима БиХ их је пуно мање и од стотину тисућа, ца 70.000, па се дефинитивно показало флоскулом како Херцеговина тобож цијели свијет насели, али се не расели!
У моменту Владикиног повратка у Мостар нисмо се још познавали, па сам се у објашњењу значења повратка Епархије и Владике у Мостар ослонио на изводе из записа Бојана Бајића, бившег предсједника Наше странке: „… Дођем у заказано вријеме у Манастир Тврдош. Каже један од монаха да је Владика у Грачаници, па да тамо идем… Одем у Грачаницу (требињска реплика чувеног православног манастира – примј. М.Л.). Уведу ме у неки пријемни салон, ретро опремљен, баш као да је старо, а манастир нов. Послије неколико минута се појави Владика у бијелој мантији. Не знам зашто, али ми на ум паде Његош кад угледах Григорија. Ваљда због младости двојице владика, њихове виђености, али и због њихове популарности међу женским свијетом. Каже Владика: ‘Помоз’ Бог’, а ја узвратих са: ‘Добар дан’. Руковасмо се. Мени паде на ум да сам могао узвратити са Бог ти помог’о, не би ми језик отпао, али сам без размишљања ‘испалио’ свој поздрав, па ми мало би криво, да не испадне да какве инате тјерам… Каже Владика да га баш интересира тема српског националног интереса, а нарочито што сам рекао да сам можда луд у вези с том темом. Испричам ја њему моју теорију о три варијанте српске политике у БиХ: независност, дејтонско таворење уз неприхваћање БиХ као своје државе, те на крају активно прихваћање БиХ као и српске земље и борба за просперитет и развој цијеле БиХ на европском путу. Онда му ја кажем како се залажем за ову трећу опцију, а анализирајући све што ради владајућа политичка елита у Републици Српској, долазим до закључка да они све раде погрешно. Рекао сам му и да прича о независности РС отвара могућност да Срби у БиХ заврше као Срби у Хрватској кад су одбили план З4, па се понекад реко’ питам ко је луд. Често пођем са стране да кажем да ја гријешим, па онда поново рачунам, али како год саберем и одузмем, мени испадне да је актуална српска политика у БиХ потпуно погрешна. Па реко’ да ми је икога мудрог чути што мисли на ову тему.
Узе сад Владика слово. Каже да му је баш драго да напокон чује неког Србина да говори на тај начин. Овај почетак ме охрабри, ем ме назва Србином, ем ми се учини да ће можда нешто од мојих теза подржати. А ја навикао да се оваква размишљања у РС-у карактеризирају као издајничка и антисрпска, па морам признати да ми је било драго кад то Владика рече. Ово сам му и прокоментирао, кад он рече сљедећу ствар: ‘Ја сам Србин док је српство подударно са хришћанством. У стварима гдје се српство разилази са хришћанством, у тим стварима Србин нисам’. Наставља он: ‘Слично твојим размишљанима о три опције српске политике у БиХ, ја сам формулисао постојање избора за Србе у БиХ, под називом ‘ТРИ О’. Прва О: освојити. Друга О: одвојити. Трећа О: објединити. Освојити се пробало, није успјело, нити је могло, нити је требало покушавати, а још горе би било поново пробати. Одвојити је немогуће, суицидално, непотребно. Објединити на европском путу је могуће, добро, треба на томе радити’. – ‘Шта објединити Владико?’ – Објединити Србе, Хрвате и Бошњаке на путу у Европу’, вели Владика Григорије.
Онда поче причати о БиХ у најљепшем свијетлу, о муслиманима, католицима и православцима у БиХ који су ‘осуђени’ једни на друге, о родном Варешу, о могућности да сви буду свјесни свога, а да поштују друге, о својој Епархији захумско-херцеговачкој која се протеже цијелом Херцеговином, од Требиња до Широког (ако се сад добро сјећам докле је рекао), о томе како су те границе епархије успостављене прије више вјекова, те како дејтонске границе нису надлежне за епархијско дјеловање СПЦ, чије границе покривају цијелу БиХ. Причао је о привремености сједишта епархије у Требињу, те о Мостару као вјековном сједишту епархије, у које ће се ваљати вратити кад-тад. Поменуо је и ону велику поуку и науку: ‘Да многи у БиХ траже ивер у туђем оку, а брвно у свом не виде’…
„Преко прага“
У красној Лагуниној књижари у Кнез Михаиловој у Београду купио сам недавно треће издање књиге прозе Владике Григорија „Преко прага“. Књига о којој се говори на сваком кораку се појавила тек крајем травња, да би тијеком само два мјесеца доживјела чак четири издања, што је просто невјеројатно за наше књишке (не)прилике. „Лагуна“ је, илустрације ради, треће издање Григоријеве књиге отиснула у 5.000 примјерака. У међувремену је ова Владикина књига промоцију имала не само у Београду, него и у Мостару, како и приличи. У средишту Епархије ЗХиП, у Григоријевим дворима, одржана је коначно 2. српња и мостарска промоција Григоријеве збирке исповједне прозе, о којој су говорили академик Енес Карић, књижевник и професор теологије из Сарајева, лексикограф и писац из Загреба Влахо Богишић, лијечник и књижевник из Требиња Драган Ковач, те сам Владика, који је објаснио како човјек гдје год ходи и како год иде, увијек на неком прагу, те да је ствар у томе како пријећи те прагове. “Некада су ти прагови пуни радости, некада страшни и неиздрживи“, рекао је Владика.
Прије збирке приповиједака“Преко прага“ владика Григорије је објавио књиге “Долази час и већ је настао” (бесједе и разговори, 2004.), “Лазар” (новела, 2008.), “Прича о старом краљу” (новела, 2009.) и “Радост живота” (колумне, 2010.). “Преко прага” је, пак, збирка 23 приповијести посвећених углавном Херцеговини, њезиној повијести и судбинама људи овог поднебља при крају 20. стољећа. “Ова књига на један начин представља мој вапај да се испоштују различитости народа у Херцеговини, које су добре и које не треба потирати”, поручио је Епископ захумско-херцеговачки и приморски већ на промоцији своје нове књиге у крипти Храма Светог Саве у Београду, пренијеле су агенције. А у “Лагуни” су устврдили, чак, да владика Григорије меланколичном збирком прича “Преко прага” улази у ред даровитих писаца из БиХ који својом прозом настављају најбољу традицију приповједача, од Петра Кочића до Зуке Џумхура, Иве Андрића или Меше Селимовића. “Изванредан психолошки портретиста, ауторски глас у овој књизи уздиже се изнад злосрећних подјела у народу, прелазећи преко уског и себичног прага своје куће, вјере и нације, и даје нам сваким ретком своје прозе на знање да ће се угледати на Андрићеву мисао: `Највећа планина коју човјек мора прећи је праг његове сопствене куће`”, казали су одговорни у накладничкој кући “Лагуна”.
Како је забиљежено и на страницама портала Херзеговина.Ин, медији склони претјеривању су и послије мостарске промоције говорили о невеликој збирци исповједне прозе владике Григорија да спада „у сами врх наше књижевности“. Скоро сам сигуран да је Владика, онај каквог сам га имао прилике упознати, посве задовољан и с одмјереним ријечима колеге клерика и књижевника Енеса Карића који је у Мостару прецизирао да је „у свим поглављима које је Владика својим пером записао ријеч о сусретима с људима, с институцијама, градовима и наравно с различитим судбинама“. Веома је важно да Владика у овој књизи нуди дубоку хуманистичку поруку, јер он људе не дијели по националности, вјерама или различитим другим одређенима, него „охрабрује читатељство на само једну подјелу међу људима, на људе и нељуде“, па је управо због тога ово књига која се дуго чекала у нашој земљи. “На несрећу се не гледа национално, већ вишенационално, има страдалника и ван нашег народа, то је по мени најважнији праг до којег је дошао аутор”, закључио је Карић, прецизиравши да у књизи има важних и дубоких дионица, малтене би се „свако поглавље могло уврстити у читанке, чак и за оне читанке школа које још увијек нажалост постоје, двије школе под једним кровом“.
И у разумијевању Влахе Богишића ради се о изнимној, аутобиографској књизи коју је написао клерик и која се бави заједничком повијешћу наших заједница, те као по некој Џумхуровској или Андрићевој природи, на крају свједочи да има смисла понављати приче о оном што нам се догодило. ”Постоји знатан ризик читања оваквих дјела, да им се човјек преда на начин да и сам почне дијелити то исто, исконско искуство“, навео је Богишић, али „оно што је најважније, а по чему је ова књига изванредна је способност да допустимо својој причи да она остане своја са својом судбином и то је разлог што ме довела у Мостар на ову промоцију”.
‘Само је једна подјела важна – на људе и нељуде’
И особно сам веома пажљиво прошао кроз Григоријеву „исповједну прозу“ у првом реду као аутор више књига из домене критичке културе сјећања и интеркултуралног разумијевања, па ћу издвојити како је Владика и овом згодом у Мостару изнимно мудро поручио: “Мој стални циљ је да не пристанемо на укидање различитости у Босни и Херцеговини, људи су људи без обзира на коју се нацију, вјеру или религију позивају, с друге стране да покажемо да су нељуди само нељуди, ма како да се зову”. Дакако, вриједи подвући да је казао како је Мостар „сада најважнији град за мене, јер просто у њему служим и живим, а и Мостар је то што у себи садржи моја књига – љепота у различитости”.
У медијима су се – већ према очекивању – услијед силне необразованости и интелектуалне лијености одмах акценти ставили на докидање оформљених националних идентитета у БиХ, што владики Григорију и аутору исповједне прозе „Преко прага“ није било ни на крај памети. Он поштује оформљене идентитете, али подвлачи важност људскости, ћудоредности код њих свију, па се у коначници људи и разликују само по тому јесу ли људи или нељуди!
Дужан сам барем дотаћи неке од 23 исповједне приповијести владике Григорија, па ћу почети с уводном причом из дјетињства „Праг“, у којој се све темељи на луцидној Андрићевој сентенци: „Највећа планина коју човек мора прећи је праг његове сопствене куће“. На које и какве је „прагове“ мислио, Владика је објаснио на мостарској промоцији.
У Григоријевој прози се снажно испреплићу и теологија и сјећања и осјећања, што постаје видљиво већ у првим приповијестима у књизи посвећеним православним манастирима у Житомислићу и Острогу, или Завали, односно на самом крају збирке у приповијести посвећеној манастиру Тврдош. Владики је Житомислић важан у његовој повијесно-теолошкој димензији као „манастир васкрсења“, у чијем је буквалном васкрсењу послије рушења у посљедњем рату и сам судјеловао као владика Епархије ЗХиП, 2005. године. Жито као хљеб, а Мисао као Логос, наслања се владика Григорије на објашњења владике Атанасија, па Житомислић „чека и отворено прима све, и оне који вјерују и оне који не вјерују, непрестано свједочећи страдање и објављујући Васкрсење.“ Знам да они који су рушили било коју, укључиво и ову православну светињу у посљедњем рату, или Саборни храм у Мостару, не желе ни чути ове врсти подсјећања, једнако као што ни идеолошки сљедбеници оних који су криви за страшни злочин у Прибиловцима, 1941., мјесту у непосредној близини Хутова блата, не осјећају никакву грижу савјести, а морали би на кољенима пузати и молити за опрост гријеха тобож почињених у хрватско име.
Острог је, пак, свето мјесто за православне вјернике у црногорским стијенама у близини Никшића, у којему је и замонашен будући владика Григорије, који је тај високи епсикопски-бискупски чин заслужио већ с 31. годином живота. Уз Острог се вежу, пак, чудотворне моћи светог Василија Острошког, рођеног у Поповом пољу, о којему нажалост ништа не знају ни Херцеговци исламске и католичке вјере. Унутар Григоријеве исповједне прозе налази се и приповијест посвећена манастиру Завали на рубу Попова поља, унутар чијих зидина је учио писати и читати будући православни светац Василије. И ово је мјесто је тијеком посљедњег рата претрпјело ни криво ни дужно сурову одмазду послије прешућеног злочина учињеног у Равном шест мјесеци прије службеног почетка рата у БиХ. Мени и Равно и Завала показују, пак, како је тешко мислити узајамне трагедије у њиховој проклетој негативној дијалектици зла!
Особно ме се дојмила и Григоријева приповијест „Камена суза“, посвећена проти Стевану Правици и страдању 79 невиних требињских Срба, 12. коловоза 1914. године. Радило се о свирепој одмазди Аустро-угарске царевине над угледним Србима у Требињу послије убојства надвојводе Фердинанда и супруге му Софије у Сарајеву, о чему се шути изван српског и православног контекста. Уосталом, у већ споменутој приповијести о Завали описана су и страдања Срба у Дољанима и Горњем Храсну на почетку Другог свјетског рата, те и посебице страдања православног свештеника Георгија, којег су почетком свибња 1941. усташе наредиле убити. Наредбу нису испоштовали усташе Шабан Елезовић и Мујо Галешић, него су помогле Георгију да побјегне, па ће им се добро вратити добрим послије Другог свјетског рата.
Могу замислити да је све и до посљедње ријечи истинито записано од стране владике Григорија што је чуо и о злочинима у Првом и у Другом и у посљедњем рату над Србима, па ћу ипак овдје издвојити покајничку исповијед једног ХОС-овца по имену Сакиб, који је судјеловао у минирању православног Саборног храма у Мостару. Ова приповијест има све елементе библијске нарације, јер Сакиб послије рата долази на мјесто злочина и проси пред рушевинама храма у чијем је спаљивању и минирању судјеловао, па се чак и повјерава православном свештенику, да би се на крају спалио испред Велепосланства Републике Хрватске у Сарајеву. „Свака наша трагедија увијек би започињала нападом на другога, а завршила би се самоповређивањем“, андрићевски је мудро привео крају Владика причу о Сакибу. Могао бих издвојити из Владикине приповједачке ниске и исповједну приповијест „Жива вода“, у којој се свједочи о страдању сарајевских Срба, али тако што у први план доспијевају прекрасне људске нарави једног муслиманског лијечника и његове обитељи, која ће штитити српско дијете тијеком посљедњег рата као властито.
Препоручит ћу пажљивом ишчитавању и изнимно њежне приповијести „Ања“ о прераној смрти једне младе, умне и сензибилне жене, коју ће Владика обзирно сахранити унутар зидина требињског манастира Тврдош, у којему је Владика научио – поред осталог – разумијевати простор као вријеме. Игром случаја упознао сам и Ањину мајку кад сам прошле године био привилегиран гостовати на једном симпозијуму у Требињу („Теологија у јавној сфери“) у организацији Епархије ЗХиП. Мој пријатељ Бранислав Рајковић, ђакон СПЦ-а и тајник владике Григорија ме је упознао и с Ањиним братом Андрејом, веома образованим и умним младим доктором теологије. То је уосталом она скупина теолога унутар СПЦ-а који су недавно подржали Дарwинову теорију еволуције. У сваком случају сам тијеком ових сусрета коначно и разумио да је тајна каризме владике Григорија у способности да проникне у душе младих људи, у дару да повеже властиту интелигенцију, мудрост и доброту с тим младим људима, који потом стасавају с њим и још га к тому и обожавају. Уосталом, споменути симпозиј “Теологија у јавној сфери” је не само посвједочио каризму владике Григорија, него је – онако узгред – учинио убави градић на обалама Требишњице још убавијим.
Наступио сам и у Требињу, заједно с муфтијом мостарским Салемом еф. Дедовићем и доцентом на Богословском факултету у Београду Зораном Деврњом, као агностички професор како бих указао да у плуралном свијету какофоничних гласова и интереса пут до полифоније и мира међу људима води преко доприноса просвијећене политологије и исте такве теологије. При тому сам се позвао на прекрасну методолошку сугестију покојног професора Улрицха Бецка да за почетак сви одустанемо од “методолошког национализма”, то јест да се не затварамо у преуске националне или вјерске границе, јер би то био први корак и до развргавање контрапродуктивне спреге религијског и националног. А могао би бити и први корак у правцу одустајања од “цонтаинмент полицy”, политике загађивања међусобно блиских култура, вјерозакона и свјетоназора. Учинило ми се већ тада да је владика Григорије свјестан ових изазова. У коначници, збирка исповједне прозе „Преко прага“ ме је у ово и увјерила!