Посљедњих недјеља често се у медијима писало и расправљало о наводном политичком ангажману и кандидатури за предсједника државе једног епископа Српске православне цркве. Понукан поменутим нетачним и неистинитим коментарима, будући да сам тај епископ био ја, запитао сам се коме је то на ум пало, ко то мисли да му припадам или да може мноме да располаже. Одмах је било јасно да међу онима који се оглашавају поводом наведених спекулација има и добронамјерних и злонамјерних, што ме је пак подстакло да поприлично интензивно размишљам о томе шта уистину значи када неком без задршке припадате или када вас неко присваја на силу, против ваше воље и сагласности. Но, кренимо редом, од једног догађаја из моје ране младости, након којег сам први пут у животу поставио себи питање – коме то одиста припадам?
Имао сам, наиме, осамнаест и по година када сам се обрео у једном лијепом српском манастиру. У њему је све било живописно, посебно љепота предстојећег празника Благовијести. Када се завршила вечерња служба, сви су отишли на вечеру у манастирски конак, али мене нико није позвао. Још од јутра ме је поболијевао стомак а био сам и гладан. Наравно, у манастиру ништа није могло да се купи. Људи су излазили из трпезарије послије вечере и задовољни и насмијани пролазили поред мене. Падала је ноћ али мене и даље нико није примјећивао. Слушао сам како четири старца пред конаком расправљају о томе да ли је утицај телевизије штетан. Један монах, мршав и дуге танке браде, под стољетним дрветом окретао је дугачке бројанице. Сједао сам преко пута њега, згрчен од глади и бола у стомаку. Сестра монахиња донијела му је чај. Не знам којим сам новцем у том тренутку био спреман да платим тај чај, вјероватно свим што сам имао. Међутим, не само да нисам био понуђен чајем него нисам био ни примијећен. Како је ноћ одмицала, ја сам се све више претварао у такорећи небиће. У међувремену је постало и хладно, а мене још увијек нико није питао зашто сједим ту сâм. Све сам више и сâм вјеровао да ја, који ту наизглед стојим, и не постојим. Нико се није запитао чак ни оно најосновније – ко сам? Напокон ми је један младић пришао и упитао ме да нисам можда дошао с неким владиком. – Не, ја сам из Богословије, рекао сам. Продужио је својим путем. Тек негдје у један сат иза поноћи наишао је један други човјек запитавши ме зашто сједим ту сâм и згрчен. Рекао сам да никога не познајем, да је изгледа моја грешка што сам ту дошао сâм. Повео ме је у један ходник у манастирском конаку и ту ми је намјестио да преспавам до јутра, замоливши ме да устанем први, како ме нико не био спазио, јер многобројни гости који су дошли са свих страна већ одавно спавају и неће ме примијетити ако наредног јутра устанем прије свих. Сутрадан је било мноштво народа на литургији. Причествиши се и добивши нафору, молио сам Христа да умножи хљебове у мени, како бих утолио бјесомучну глад. То се можда заиста и догодило јер је бол у стомаку минула накратко. Најпре сам кратко посједао сам на гробљу изнад манастира, покушавајући да сагледам сву величанственост природе. Сишао сам потом на станицу, сјео у воз и вратио се у Београд.
Послије сам се безброј пута у животу присјетио тог малог искушења и драгоцјеног искуства, када сам, као што већ рекох, први пут поставио самом себи питање – коме ја припадам? И како то да заједница у поменутом манастиру, која је за мене била важна, није препознала моју жељу да јој припадам и да од ње будем прихваћен? То моје невесело младалачко искуство имало је противтежу у једном другом, дијаметрално супротном догађају.
Ево о чему је ријеч. На наговор свог старијег брата Станислава и нашег заједничког пријатеља Александра отишао сам као петнаестогодишњак или шеснаестогодишњак сâм у Сребрно, надомак Дубровника, на море, како бих пронашао смјештај за сву тројицу. Они би ми се – такав је био договор – придружили када подигну своје плате, будући да су тада већ били пунољетни и запослени. Међутим, Станислав и Александар су, на путу за море, срели своје пријатеље из средње школе и – млади и неодговорни, какви су тада били – отишли су са њима, а мене оставили у Сребреном самог и с нешто мало новца. У међувремену, ја сам се хранио тако што сам јео брескве које сам куповао код старије госпође која их је продавала на плажи, а све то како бих остатак цркавице којом сам располагао уштедио за привремени смјештај. У предвечерје трећег дана моје агоније пред једним одмаралиштем затекли су ме старији господин и госпођа, брачни пар, који су ме упитали зашто сам стално сâм. Ја сам им испричао своју причу, на шта су ми они предложили да ми помогну да пређем у празну собу њихових пријатеља који су раније напустили хотел и да се храним с осталим гостима.
А онда су се, неким чудом, сљедећег дана на плажи појавила двојица мојих неодговорних чувара, који су ми се, опет залагањем мојих доброчинитеља, придружили у хотелској соби. Десет дана смо бесплатно боравили и хранили се у одмаралишту зато што је један добри брачни пар имао слуха за моју недаћу. Ове двије приче сам подијелио с вама како бих што пластичније показао да нам понекад у животу помажу они којима наизглед не припадамо, а они од којих очекујемо да будемо прихваћени – окрећу нам леђа. Подразумијева се, наравно, да ми не би помогао баш свако, као и да би у већини других манастира сигурно боље прошао. Ова моја дјечачка искуства откривају нам да заправо, упркос свему, не смијемо да губимо вјеру у људе, као што не смијемо ни да им безусловно вјерујемо.
А откуда уопште та наша насушна потреба да некоме припадамо? Нема сумње да је потреба за припадањем једна од сржних особина која нас одређује и дефинише као људска бића, било да је ријеч о припадању другом бићу, заједници или некој скупини. И премда је многима јасно да не треба тежити ка томе да некоме или нечему пошто-пото припадамо, свако људско биће ипак настоји да оствари ту своју потребу, будући да смо, по својој природи и суштини, у првом реду бића заједнице. Постоје и разне девијације припадања које могу бити веома лоше за онога који се идентификује с њима, попут припадања, и то оног искључивог, одређеној партији, националној скупини или раси, које неријетко служе за извлачење неутемељених закључака да они који припадају другим друштвеним групацијама нужно нису добри већ да самим неприпадањем нашој скупини морају бити лоши, зли и томе слично. Таква припадања неријетко „сужавају“ и ограничавају људску личност, поготово када је ријеч о људима који нису у стању да посматрају живот и људе око себе у ширем контексту и с нужним поштовањем и уважавањем другог и другачијег те који су у стању да због тога што неко припада другој друштвеној скупини, народу или раси – мрзе тог другог будући да није као он/она. Појединци који су носиоци таквих схватања неријетко пренебрегавају чињеницу да је управо онај други, који је другачији и различит од нас, огледало у којем се „огледа“ а тиме и коригује наша личност. Зато је мудрије на другог и другачијег гледати као на темељ на којем заснивамо свој идентитет и постојање јер без њега ни наше постојање не би било могуће, односно не би било потупно и смислено.
Не знам колико је вас који читате овај текст искусило осјећај одбачености од оних за које сте били увјерени да им припадате или пак осјећај блискости с онима које први (и можда посљедњи) пут сусрећете у животу. У сваком случају, веома је важно имати на уму да се све што се тиче нашег припадања другима и других нама одвија у простору нашег срца. И стога ако за нас има мјеста у нечијем срцу, ми њему припадамо, и обрнуто. Сем поменутог, ништа друго није мјеродавно.
Важно је такође да имамо на уму несумњиву чињеницу да није свако припадање уистину припадање. Можда нам се неко диви и прихвата нас само зато што смо дио исте скупине као и он. Ипак, не смијемо бити у заблуди, таква наклоност ништа не значи, будући да је такво дивљење и припадање неријетко лажно. Или нас, с друге стране, неко можда и мрзи баш због тога што припадамо некој другој, њему супротстављеној групи. Дакле, не зато што смо лоши људи, глупи, безобразни или зли већ само зато што не припадамо истој партији, нацији, вјероисповијести које тај неко ставља испред најважније људске особине – а то је да ли је неко одиста човјек или не. Запитаност о томе да ли смо заиста људи никако не би требало да на листи наших личних приоритета буде тек тамо иза некакве наше припадности овоме или ономе. И зато никада нећу пристати на то да некога мрзим или одбацујем на примјер само зато што не припадамо истој националној скупини или зато што се на исти начин не молимо Богу. Ако то што сам православни хришћанин и Србин значи да треба да мрзим и одбацујем онога који то није, без обзира на то што тај неко у себи носи многе врлине и непорециву доброту, онда никако не пристајем на таква правила, нити ћу икада пристати. Мој Христос и његова љубав за друге, посвједочена у јеванђељима, не уче ме томе. Зато, осим Христу, осјећам и желим да припадам свим људима доброг и благог срца, одакле год да долазе и ко год они били. И вјероватно је то основни разлог што никада у потпуности нисам успио да припадам некој групи, земљацима, навијачима који навијају за исти тим као ја, Босанцима, Србима, богатим, сиромашним, угледним, неугледним, још мање некој партији или идеологији (што је и био повод настанку овог текста), баш као што нисам припадао никоме оне ноћи проведене у раскошном манастиру, гладан и с потмулим болом у стомаку. Јер, понављам, уистину од свега на свијету једино сам сигуран у једно – да одиста волим Христа и да једино њему безусловно служим и припадам.
П.С. Узгред, никада нисам осудио људе из поменутог манастира јер и они су прије свега људи, са свим слабостима и манама својственим људским бићима. Једино непријатно осјећање, које носим као својеврсно упозорење и на којем сам, парадоксално, захвалан онима који ме нису примјећивали у тој претпразничној ноћи – јесте то што сам, када год бих као владика и почасни гост на дивним манастирским славама сједао за богату и препуну трпезу, био гоњен немирним осјећајем да тамо напољу сигурно сједи неко заборављено људско биће које не би смјело остати само и непозвано у гостопримницу.
Недељник НИН, 13. август 2020.