(Никшић, Сала црквено-народног дома, 24. децембра 2017.)
Већ сам наслов збирке приповијетки Преко прага, коју чине двадесет три приче, најављује да ће нас аутобиографска приповиједања уваженог владике Григорија далеко одвести. Искорачивање преко прага у праћењу трага који за собом остављају приче води право у „земљу живих“ (khora ton zonton, што је синтагма за Христа) – у свијет живота који је ту пред нама, али који савременом човјеку све више измиче као непозната и неприступна земља.
Приповједачка бројаница исплетена од перли прекрасних, духовно окрепљујућих, проницљивих, просвјетљујућих, али узнемирујућих аутобиографских прича приморава нас да прекорачимо праг овјешталог искуства живота. Свака прича нас на свој начин доводи до неког прага и његовог прекорачења које омогућава увид у тајну људског живота.
Насловна ријеч „праг“ метонимија је и метафора, али и богословско-филозофски појам који упућује на гранична искуства свијести, сазнања, опажања, осјећања, туге, бола, патње, језика, мишљења, перцепције, осјета, свијета, простора, времена… Праг подразумијева догађај прелажења, прекорачивања, искорачивања, излажења и иступања из једне у другу димензију искуства или – како би се рекло у философији – прелажење из наивног и нерефлектованог у феноменолошки став према „самим стварима“ људског живота.
У егзистенцијалном смислу – а ове приче јесу дјело јеванђелског егзистенцијализма – праг је граница између познатог и непознатог, уобичајеног и необичног, извијесности и неизвјесности.
Аутобиографске приче Владике Григорија показују да су ови прагови и прелази саставни дио хришћанског доживљаја Бога, свијета и човјека. Стога су његове приче, његова „аутобиографија о другима“ (Борислав Михајловић – Михиз) у којој се аутор појављује у трострукој улози: као приповједач који се, у свом приповиједању, исповиједа читаоцима исповиједајући их. Све приче узете као цјелина књижевно-теоријски би се могле одредити као Bildungsroman, односно као књига о одрастању, сазријевању и постајању човјека као личности.
Аутор овог дјела не служи се компликованим језичким конструкцијама, умјетничким стратегијама и жанровима, стилизацијама и естетизацизацијама. Оно што дефинише његову поетику је једноставност израза иза којег се појављује богатство живота, све његове деликатне стране и истанчаности, парадокси и загонетке. Ова једноставност у изразу поштује заправо ону једноставност коју захтјева само хришћанство, а о чему Александар Шмеман у својим Дневницима пише каже: „Хришћанство тражи, апсолутно тражи једноставност“, захтјева од човјека „светло око“ које „сија љубављу“. Управо нам ова књига представља свијет и живот виђене очима љубави. Зато је збирка прича Преко прага апологија Живота или сам Живот као теодикеја, славослов радости живота, православна теологија Живота као радости која слави Божје присуство у сваком сегменту људског живота, у природи, у свакодневним догађајима и сусретима, чак и у наизглед прозаичним човјековим играма и разоноддама. Ова књига нам поново открива свијет живота – она нас дословно враћа у живот, живот као чудо, као тајна, као дар, као праг…
Свака прича на свој начин прекорачује праг уобичајеног искуства свијета, природе, догађаја, сусрета, људи и у њима открива оно необично, чудесно, светотајинско. Писац ову чудесност открива и у младици чемпреса која је изникла на згаришту житомислићког манастира, срушеног у последњем рату, чија свјетло зелена боја „значи васкрсење и нови живот“; затим, у чудесно лијепом крајолику поред Требишњице гдје је саграђен манастир Тврдош. Тврдош и Требишњица представљају необичан склад природе и људског стварања, као да присуство Тврдоша на обали Требишњице дјелује смирујуће на ток дубоке и моћне ријеке. Овај необични феномен Владика описује сљедећим ријечима:
„Иза гребена, који штити манастир од сјеверних и источних вјетрова, ријека изненадно и тихо тече право према Тврдошу и бива мирна и нечујна, да би, чим прође манастир, опет текла брзо и снажно.“
Другим ријечима, енергија, снага и моћ природе и човјека више се очитују у смирењу него у свом отвореном, силовитом испољавању и манифестацији.
Владика запажа неоубичајеност и у догађајима из свакодневног живота, заправо, ниједан догађај у свакодневном животу за нашег писца и духовника није обичан догађај. Путовање возом које је обиљежило његово дјетињство представља метафору човјековог битисања у овом свијету, такође и пливање у мору има своју метафоричност.
Високо је симболична и прича која носи назив Лопта. Игра лоптом за Владику није обична игра. Тај реквизит, како се обично каже, „најважније споредне ствари на свијету“, у овој прелијепој причи откотрљао се до пишчевог дјетињства, тачније, до раних 70-их година када је та магична сфера била права ријеткост у његовом херцеговачком селу. Како се прича даље развија показује се да лопта није само носталгично сјећање на дјетињство, већ да постаје својеврсна реликвија, симбол бесконачности. Кулминација приче о лопти је када аутор каже: „Никад не волим да губим лопту. Не волим ни када наш тим или наш играч губи лопту. То је веома тужан осјећај.“ Лопта је за аутора симбол стваралашта, а посједовање лопте је израз универзалне човјекове жеље да влада сопственом судбином и животом. Ова искрена и интимна размишљања о лопти и жељи да се она посједује као и туга због њеног губљења може се тумачити и као метафора наше савремене историјске ситуације у којој смо изгубили лопту на свом дијелу терена, па грчевито покушавамо да спријечимо пораз, да поново задобијемо контролу и самоконтролу у тимској игри која је заправо наш саборни живот. Једном ријечју, и у овој причи о лопти аутор прелази праг уобичајеног, саморазумљивог и наивног искуства једног играчког реквизита који сада постаје метафизички симбол.
Готово сви јунаци ових прича – од чланова породице, оца, баке, дједова преко људи које је Владика сретао у разним животним околностима, па све до историјских личности – хероји су истинског живота који је, речено језиком Артура Рембоа, „негдје другдје“, „одсутан“, али ипак присутан, дакле на прагу између човјекове коначности и бесконачности вјечног живота. Нарочито су потресне приче у којима су јунаци дјеца на прагу живота и смрти. Они којима је потребна свештеничка духовна утјеха у пријевременом умирању, постају утјешитељи.
У причама које се односе на ратна збивања у којима је описана сва нељудскост рата, аутор прекорачује праг једностраног погледа на ратна збивања и пише о метафизичким инцидентима људскости на свим беспоштедно закрвљеним странама, свједочећи наднационалну димензију Хришћанства које свако људско биће гледа очима „луде љубави“ Божије.
Након свега, преостаје ми да се захвалим Владици Григорију што нам се овим причама повјерио, омогућавајући нам да се сусретнемо с њим као приповједачем, али и с нама самима и једни с другима.