ДИЈАЛОЗИ

Чији је наш Св. Влахо?

(ријеч у част Св. Влаха – 30. 12. 2016)

Једне вечери, прелиставајући пред починак православну књигу – Житија Светих – у којој су описани животи светитеља, дођох и до описа живота и мученичког страдања Св. Влаха. Читајући ово житије, полако ми се загријавало срце, кријепио дух и прогледавао ум. Заклопио сам књигу, угасио свјетло, склапајући очи. Тада ми се сасвим ненадано у мислима поче одвијати сљедећа представа.

Замишљам врло јасно и сликовито неког доброг православца који чита житије Св. Власија, горећи сав од умиљења, а онда видим, као у позоришту, како му прилази један шаптач.

– Знаш ли ти да је тај свештеномученик коме се управо дивиш заштитник Дубровника и да је највише слављен баш у том граду и то од римокатолика? Они га славе највише на цијелом свијету, воле га као да им је најрођенији род – рече му.

Видим збуњеног православца који се чуди и полако негодује тражећи прави одговор. У том трену, на другој страни позорнице, замишљам како неки узорити католик чита о животу и чудима Св. Влаха, којих има толико много. Дрхти цијелим бићем и диви му се. Шаптач и њему прилази с друге стране и говори му да је Св. Влахо рођен у Малој Азији, у Кападокији, гдје је језгро најревноснијих православаца. И тако, док посматрам ову напету представу која се одиграва пред мојим склопљеним очима, шаптач трчи од православца до римокатолика, и назад, а они му углас говоре и полемишу с њим упињући се да смисле разлоге због којих би Св. Влахо био православни, односно римокатолички светитељ.

            У исто вријеме док се на позорници одвијала сцена у којој шаптач трчи од једног до другог читача, пред очи ми је по ко зна који пут искрсао догађај који се збио управо ове године на сам празник Св. Влаха. Бискуп Мате позвао је, међу многима, и мене али и једног занимљивог госта из Јерменске православне цркве – православца који није у литургијском јединству ни са православнима ни са римокатолицима. Након мисе, у процесији неким редом у исту раван западосмо тај јерменски православни епископ монофизита и ја – православни епископ Српске православне цркве. Стојећи и чекајући да процесија крене, отпочео је разговор са овим епископом из Либанона, који је добио почаст да у својим рукама током процесије носи свету главу Св. Влахе заштитника града Дубровника.

– А Ви ко сте? – упитао ме је епископ из Либанона.

 – Ја сам епископ Григорије, из овог краја сам.

– Ви не можете да служите с њима (показa притом на велики ред католичких бискупа и свештеника)?

– Не, не могу – oдговорих кратко.

– А ја – наставио је – могу ли ја да служим с Вама?

 – Не – рекао сам опет кратко.

– Знам, јер ја сам монофизита православац. Онда се насмијао рекавши да неће више да се прави невјешт. – Завршио сам теологију у Грчкој и знам за све те наше несугласице – додаде. – Кад бих Вам сада рекао да ја у ствари нисам монофизита него да вјерујем у Христа као Бога и као човјека, ми ипак, због застоја у дијалогу православних и монофизита, не бисмо могли литургију служити заједно – рече погледавши ме озбиљно. Потом је изговорио нешто врло неочекивано. – Видите, oвдје сам и носим мошти, главу овог светитеља који је из моје области; ја сам за њега једва чуо, а они га овдје тако величанствено славе.

У истој процесији, пред нама и за нама кретао се вјерни католички свијет у непрегледној колони улицом Од пуча. Све је било свечано. Да прекинем тишину, почех се распитивати о стању хришћана у Либанону.

– Tридесетих година прошлога вијека у Либанону су хришћани сачињавали 55% укупне популације, а хришћанских цркава било је свега неколико. Сада хришћана има 20% мање, али зато има знатно више него у прошлости различитих хришћанских деноминација. Не брините, владико, наставићемо ми и даље да се дијелимо – додаде иронично.

                                                            *

Ујутро сам се пробудио са живим сјећањем на мисли са којима сам утонуо у сан. Отварајући очи, почео сам размишљати о нама и о Св. Влаху, и у себи поставих питање упућено и римокатолицима и православцима: чији је наш Св. Влахо? Ето само једног питања које и вечерас постављам у овој свијетлој ноћи и вама и себи, поштоване даме и господо. Замислите само да смо имали правилан одговор на ово питање прије двадесет и више година. Да ли би тада они који су управљали пројектиле на Дубровник то чинили да су знали да је Св. Влахо и њихов? И да ли би они који су минирали православну цркву Св. пророка Јеремије у селу Зачула надомак Требиња тако лако притиснули дугме да су знали да је њихов и наш Св. Влахо једнако слављен управо у тој цркви? Зар је било потребно да Јеремија још једном горко заплаче над разореним Јерусалимом у нашим душама?

Имајући све ово на уму, у овој ноћи посвећеној Св. Влаху желимо принијети макар један камен у служби обнове нашег унутрашњег Јерусалима, камен умивен сузама због наше исхитрене и непромишљене раздијељености, због разорених градова и цркава, због разорених домова, села и имања. Приносимо овај камен са вјером и надом у вјечни Јерусалим, који долази одозго, од Оца свјетлости. Ова изложба, овај мали концерт, овај наш сусрет поводом 1700-годишњице мученичке и славне смрти Св. Влаха такође је у извјесној мјери одговор на питање да ли је Св. Влахо наш и јесмо ли ми његови, односно јесмо ли Онога за кога је он пострадао – јесмо ли Христови. Стога се сви заједно, и сваки за себе, запитајмо да ли својим даљим дијељењем (било свјесно било несвјесно) распињемо онога који се добровољно распео за нас и за наше скупо плаћено јединство?