(24. април 2018)
На овом мјесту сам прије неколико година народу окупљеном око споменика рекао: „Боље вам је да сте потомци убијених него убицâ!“. Знам да то није велика утјеха на земљи и у овом свијету али такође знам да у вјечности и те како јесте. Међутим, данас ћу покушати да ваш поглед усмјерим ка једној другачијој перспективи, ка другачијем хоризонту.
Погледајте, поштовани пријатељи, ове ливаде, поља и шуме, домове и храм! Прво што видите јесте то да пусте и да зарастају, да буја коров у њима, да се легу змије! А сада вас на трен молим да замислите покошене ливаде, процвјетале трешње, окречене воћке, цвијеће око кућа, насмијане баке које гледају разигране унучиће. Замислите, молим вас, на час како се на пољима играју јагњад, скачу снажни бикови, играју коњи, ричу сити волови а претиле краве се хране како би што више млијека донијеле увече кући, да дјеца имају хране. Останите на трен, љубазно вас молим, на тој слици која је сваком нормалном човјеку лијепа и љековита јер ће вам она помоћи да издржите ријечи које слиједе! А прије тих ријечи подсјетићу вас на једну непорециву истину – да су људи који су овдје живјели кроз времена заливали ова поља, ове воћњаке, ове шуме и пропланке оним најдрагоцјенијим што човјек може дати земљи – сузама и знојем; знојем праведним и сузама пуним доброте и честитости!
Земља, завичај и дом се, драги пријатељи, не купују нити зарађују новцем а поготово не оружјем. Завичај се задобија љубављу, знојем, трудом и сузама, радошћу сватова и тихим оплакивањем умрлих а не убијањем и затирањем! Не злочином, ма ко и с које стране га чинио! По први пут у животу причам и свједочим ово што ћу сада рећи а ви ћете, вјерујем, разумјети поруку. Непосредно након рата, као свештеник, често сам на рукама данима носио дјечака Жарка Куљанина. То је дјечак који је насилно и пријевремено рођен у логору. Жарко није могао да се игра, он је био параплегичар. Био је парализован, тешко је говорио и слабо чуо. Њега смо могли само носити јер скоро свака функција његовог тијела била је оштећена и тако је, нажалост, остало до данашњег дана. Оно што није било оштећено и што је савршено функционисало јесте његово срце! Много шта ћу заборавити живећи на овој земљи али једино сигурно никада нећу – а то су поглед, загрљај и срчаност Жарка Куљанина, чији је отац брутално убијен а – по свједочењу многих – глава му је била одсјечена. Жаркова храбра мајка данас није могла доћи јер је већ годинама посвећена Жарку и борби с његовим болестима и немоћима. Посветила се његовом срцу у коме одјекују сузе, зној, цвркут птица и пој славуја из Брадине!
Ето, даме и господо, људи Божји, шта је рат, шта је злочин те шта они проузрокују. Једино што рат не може и што никада није могао то је да угаси срце у којем обитавају Бог, правда, истина, мир и доброта. Сваки човјек у Босни и Херцеговини који је прогнан из завичаја, коме је срушен дом, коме је убијен отац, брат, сестра, кум, пријатељ, нека зна да је најважније што људи могу све отети једни другима, али нам срце и оно што је у срцу не могу узети. Из срца људи извија се зло или добро и није могуће узети оно што је у њиховим срцима па су зато узалудни зло и злочини, убиства и отимања. Када дођемо на праведени суд, неће нас Бог питати шта смо стекли новцем, преваром, убиствима, злочинима, нити колико имамо новца и имања. Напротив, рећи ће само: „Дај ми своје срце да видим јеси ли мој!“
И док свјетски лидери пријете једни другима, народ гледа вијести и очекује од њих одговорност. А они би, у ствари, требало да буду свјесни да ће и њима и нама бити потребан добар одговор на питање шта имамо у свом срцу? А не шта имамо од наоружања, моћи или силе.
Ово је час када је паметно и прилично да погледамо у своја срца, да нас каква тама не би обузела. Важно је да научимо какво је зло газити по људским сузама, по људском зноју и како је тек страшно загазити у људску крв. Да Бог сачува од тог искушења сваког човјека на земљи, а нарочито свако биће у овој напаћеној држави, која је толико зла, невоља и чемера претрпјела и поднијела. Нека нам ово мјесто незапамћеног страдања буде вјечита опомена и подсјетник на то како никада више не смијемо дозволити да овом земљом завладају мржња, освета и страх. Никада и нипошто. Нека нам срца буду чиста и отворена за љубав, за добростива дјела и благе ријечи. Нека нам Жарков примјер и страдање буду увијек пред очима како више ниједно дијете не би искусило Жаркову судбину и како ниједно мјесто не би доживјело судбину Брадине!