Награде „Кочићево перо“ и „Кочићева књига“, које су ми малочас додијељене за мој досадшњи скромни и невелики допринос српској књижевности, за мене су нарочито важне, јер носе име и печат једног од најгласовитијих и најзначајнијих писаца српског језика, који је поникао на тлу Босне и Херцеговине, племенитe али и страдалнe земљe, која је до сада одњихала и одњеговала множину великих умова и духова. Међу њима особито мјесто свакако заузима управо Петар Кочић, који се одликовао од других наших писаца својим нарочитим крајишким пркосом и инаџијством, бурним темпераментом и несавитљивом природом, што је, у коначници, исцрпило пишчеве снаге и изнурило дух, којем је кончина наступила, ријечима једног другог знаменитог представника српске књижевности и језика, пређе рока. Прерани одлазак творца Јазавца пред судом са овог свијета ускратио је и осиромашио једну малу књижевност за сва она дјела чији је настанак осујетила једна изненадна и трагична смрт. Ипак, без обзира на ову чињеницу, Кочићева књижевна заоставштина, невелика обимом а бременита значајем, са свим својим предностима и недостацима, и данас нас – рекао бих поготово данас – подсјећа на један од важних биљега васколике српске литаратуре, посебно оне која у себи садржи регионални предзнак. Оно што је Кочићевом дјелу обезбиједило изузетно мјесто и статус унутар наше књижевности свакако су маркантност и осебујност његовог књижевног израза, које се понајприје уочавају у Кочићевом језику израслом на дијалекатској основи и богаћеном на врелу усменог насљеђа, језику по којем је овај писац и овдашњим нараштајима препознатљив. Свакако да у овом кратком омажу истакнутом Крајишнику не смијемо заборавити да се подсјетимо и Кочићевог смијеха, било да је ријеч о његовој сатиричној или хумористичној варијанти, којим је аутор приповједака о Симеуну Ђаку, аутентично и другачије од осталих српских писаца, изражавао критику, бунт и презир према свим оним стегама, страним или домаћим, које су спутавале и гушиле душу и дух његовог народа; смијех који је, без обзира на своју опорост, прожет дубоком меланхолијом и сјетом, што их је писац испод своје бунтовничке и инаџијске маске дубоко скривао и носио у себи. Можда је понајбоље трагику једног прерано окончаног живота сажео и изразио пјесник Јован Дучић, који је једном приликом о Кочићу записао сљедеће: „Нажалост, Кочић је умро млад и сатрвен једном страшном болешћу. Стога је за наше књижевно покољење овај изванредни губитак био један наш преломљен мач и један замукли глас победе, и једна наша изгубљена битка. А за људе из Кочићеве земље његова смрт је била једна велика жалост и зато што је Кочић до онога времена би најбољи онамошњи прозни писац који је постојао“. Нека ове Дучићеве дубокоумне ријечи буду унеколико опора поента овог кратког подсјећања на Петра Кочића.
Све ово напријед речено учинило је да осјетим радост и одговорност када је до мене стигла вијест да ће и моје име бити уписано у именослов награде која носи Кочићево име и у чије се добитнике до данас убрајају многа значајна имена савремене српске, али и литературе других народа из окружења. Том нарочитом осјећају усхићења и кочићевске меланхолије свакако је допринијела и спознаја о извјесној менталитетској сличности и подударности између људи крајишког поднебља, на којем је поникао Кочић, и оних отхрањених на херцеговачком кршу, на којем сам се обрео и зауставио и сам, провевши знатно већи дио живота тамо, под Леотаром, неголи у родној Босни – што је само по себи индикативно – кршу којем припадају и неки од јунака прича из књиге Преко прага, за коју се и додјељује данашња награда. Чак и ова повезница, за неке можда небитна и минорна, данас и на овом мјесту кријепи моју душу и испуњава срце. О оним дубљим спонама, језичким и стилским, не усуђујем се ни да мислим, а камоли да говорим, дубоко свјестан мањкавости свога пера и слова.
И, за крај, дугујем читаоцима збирке прича Преко прага неколико ријечи о њеном настанку и стваралачким импулсима који су јој претходили. Књига је настајала посљедњих пет година, као скромни покушај и непретенциозно настојање да испричам оне животне судбине које су мене лично дотакле и за које сам дубоко вјеровао да ће дотаћи и душе читалаца ове књиге. Осим животних судбина других људи, ова књига доноси и својеврсну личну исповијест, која је настајала спонтано, из потребе да проговорим о неким за мене важним и драгоцјеним симболима свога дјетињства, младости, али и зрелих година. О чему год да сам писао, нисам се могао дистанцирати и удаљити од свог основног и примарног позива, па стога и у својим причама неријетко бивам свештеник и проповједник, са пуном свијешћу о томе да тиме можда идем науштрб њиховог литерарног квалитета и домета. Иако свако јавно признање онима који настоје да пливају књижевним водама значи много, као мотивација и подстрек за нека будућа остварења, своју инспирацију и мотивацију за писање првенствено и понајприје црпим из реакција читалаца своје књиге, из оних понекад наивних и једноставних коментара, и утом искренијих, који потврђују да труд није био узалудан нити хартија тек тако утрошена. Стога овом приликом желим да благодарим управо њима, читаоцима, који су у ово доба посвемашње читалачке кризе издвојили своје вријеме посвећујући га не само овој књизи већ књизи уопште. Захвалност такође упућујем својим пријатељима и свима вама који сте данас дошли да подијелите овај тренутак са мном. И, на крају, посебну благодарност изражавам жирију ове награде, којем се учинило да је препознао то нешто у књизи Преко прага што је чини достојном имена знаменитог Петра Кочића.