Овдје, крај пута који води у цркву, постављамо овај споменик патријарху Павлу, споменик који нас опомиње и подсјећа на јерарха који је у наше дане откривао једноставност и узвишеност Христове науке. Овај изванредан рад младе вајарке Саре треба да нас, Херцеговце, подсјећа на лик и дјело не само нашег патријарха него и на његово пријатељство према овој земљи и епархији коју је основао Свети Сава, а чијих ћемо осам вијекова постојања, ако Бог да, ускоро прославити.
Као епископ рашко-призренски, патријарх Павле је посјећивао нашу епархију мирећи браћу пред сами рат, а у рату је више пута долазио у Требиње и Херцеговину. Био је искрени пријатељ мојих претходника Владислава Митровића и Атанасија Јевтића. Мене је прије осамнаест година рукоположио и све вријеме као младога епископа подржавао очински и братски. Сјећам се како је прихватио пренос моштију Светог Василија и како је здушно учествовао у преносу тијела Јована Дучића у његово Требиње. Највише од свега се сјећам оног Преображења 1995, када је ишао у Литији пред нама а многи лоши гласови су нам тад најављивали пропаст сличну Книну. Као што рекох, ово је споменик и опоменик, а не мјесто клањања или било каквог идолопоклонства, јер је врло чест случај да се у нашем народу ствари погрешно тумаче и разумијевају, па и сам патријарх Павле и његова скромност.
Сарађујући дуго година са њим, увјерио сам се да су испосништвo и несреброљубљe само један мали сегмент његове личности, који није небитан, али није и најбитнији. Много је битније то што нас је током страшног и несрећног рата опомињао да будемо људи увијек, а нељуди никада. Сјећам се како сам га једном с извјесном љутњом упитао зашто људи воле да измишљају разне глупости и клањају им се, а не поштују ријеч и науку Исуса Христа која је толико човјекољубива и спасоносна. Одговор је био у духу мудраца и у духу Јеванђеља: „Знаш, за некога ко не верује ни у шта није лако са сигурношћу рећи да је паметан, али за некога ко верује у свашта са сигурношћу можемо рећи да није паметан”.
Зато, браћо и сестре, пролазимо од вечерас поред овог споменика као они који вјерују у Христа и који поштују христоносни живот патријарха Павла, а не као они који своју нељудскост прикривају причајући о Павловој скромности. Можете замислити шта би им он рекао о томе. Пролазећи поред овог споменика, као и поред сваког споменика у нашем граду, треба да се сјећамо наших славних предака, али и да подсјећамо себе гдје смо ми у односу на њих. Није нас узалуд Дучић подсјећао Његошем, нису нас узалуд они који су подигли споменик Дучићу опомињали да би Требињац значило бити прије свега отмен и господствен. Хвала Богу има још толико важних и хвале и славе достојних споменика у нашем граду, има поред осталих овдје и припрата цркве, лијеп спомен на нашег Саву Владиславића те споменик који је краљ Александар подигао Требињу, уз дивне речи да је Требиње нашем народу дало три најљепше капи крви: хероје, мученике и пјеснике. Ових дана се говори о споменику невиним жртвама из Другог свјетског рата. И тај споменик нам треба прије свега као спомен покајања и наших несрећних сукоба, а не никада и нипошто као разлог, не дај, Боже, нових размирица и отварања старих рана. У истрајавању на том христоносном путу покајања, помирења и човјекољубља један од важних путоказа и смјерница управо су нам живот и личност нашег достојног блаженог помена патријарха Павла. Његов живот нам је путоказ и смјерница, а овај споменик подсјетник, који, када год прођемо поред њега, треба да нас опомене и подсјети, између осталог, и на оне чувене патријархове ријечи које овдје и данас упућујем свима вама: „Будимо људи!ˮ.