Прихватио сам изузетан позив и част преузвишеног бискупа, начелника цркве дубровачке, да изговорим пред вама неколико ријечи о веома важној теми и на важном мјесту, у катедрали (…). Ниједног тренутка не заборављам колико је озбиљан изазов и какву одговорност носи свака изговорена ријеч. Довољно је подсјетити се колико је вијекова прошло, а да хришћани Истока и Запада нису разговарали блиско и отворено, у црквеној атмосфери, желећи да буду ученици Христа Господа, који нам је дао нову заповијест – да љубимо један другога као самога себе. Дао нам је заповијест о апсолутној и савршеној љубави, тражећи од нас истовремено и минимум и максимум. Минимум да волимо оне који нас воле, а максимум да волимо и оне који нас не воле. Тако нас је наш Бог и учитељ уздигао до највишег могућег звања које човјек може имати: да будемо љубљени ученици Његови, проповједници Његовог јеванђеља. Проповједник јеванђеља требало би да буде благовјесник новине коју Христос доноси у свијет; проповједник и исповједник благовијести о новом етосу, дарованом од Христа; о етосу и начину живота који праштањем и љубављу поражава зло, преображавајући га у добро.
Преузвишени оче бискупе, презвитери, ђакони и вјерни народе овдје сабрани, могао бих да говорим дуго, да се враћам у историју, подсјећајући се многих и значајних ствари. Могао бих вам причати и о умјетности која нас спаја и ономе што нас раздваја, или чак о будућности, али то би било само моје виђење, јер будућност је у рукама Божијим, суд је у рукама Божијим. Хришћанска етика, ако бисмо је најсажетије хтјели изразити – етика је праштања и неосуђивања. Желећи да избјегнем сувишне ријечи и да сачувам топлину сусрета, не налазим бољу и снажнију ријеч од оне која је нашла своје мјесто и у самој божанској литургији и у нашој најважнијој молитви – Оченашу, а та ријеч је услов за хришћански живот. Она је почетак ослобађања од гријеха и вратница покајања, али је још више и од тога – искорак у вјечну слободу љубави. Она има такву моћ да загрли и онога који нас не воли и да отопи мраз мржње у ономе који зло мисли. Важна је и зато је треба изговарати са изузетном одговорношћу, имајући у виду најприје онога који је тако изговарао – Христа. Она је предуслов сваког једниства, али знамо да постоје и услови за јединство хришћана. Никоме није забрањено да искреним срцем и смиреним духом изговори ту ријеч, свјестан њене тежине и смисла; а та ријеч гласи – опрости. Треба да кажемо увијек и изнова: опрости нам, Боже, гријехе наше. И једнако тако снажно и искрено – опростите, браћо и сестре, јер Отац наш опростиће нама дугове наше, као што и ми опрашатамо дужницима својим. Вечерас, на овом светом мјесту, у овој прелијепој катедрали и у овом чудесном граду, имам потребу, као хришћанин и епископ изговорити ову хришћанску ријеч – опростите.
Свуда је земља Господња, као што се и ми у овом тренутку налазимо на земљи Господњој. И свако мјесто и град и крај заслужују и примају Божији благослов. Али сам дубоко увјерен да је данашњи сусрет важнији зато што се догађа у Дубровнику, у граду свјетлости и љепоте, граду сусрета свјетова. Он није граница између Истока и Запада – он је одувијек био спона. Иако је преживио многе несреће, надасве је град среће и гостопримства, јер он дочекује и иде у сусрет другима. Утолико је значајније данашње наше сусретање у призиву мира, благослова и једниства, којем треба да тежи свака душа жедна живога Бога. Треба да хитамо том извору, као јелен на изворе вода, да се напојимо водом живом – Христом Богом, јер је то и пут и циљ и смисао. У томе смо, дубоко вјерујем, већ сви сагласни. Ако неко хита различитим путевима, нека не повређује другога и, када стигне и нађе Хљеб живота, нека се окријепи и обрадује и нека дијели радост са свијетом и свима – радост живота. У тој радости, у овом дому Божијем, поздрављам вас миром Божијим, желећи јединство свих у Христу.