БЕСЈЕДЕ

Бесједа Епископа Григорија – Штутгарт 6. марта 2022.

Браћо и сестре, сваки пута када прочитамо Свето Јеванђеље изненадимо се, како у свакој јеванђеоској ријечи које су пуноћа живота,  савијет за живот али не за живот само овдје, док живимо на земљи од колијевке па до гроба, него за живот вјечни, који зарађујемо овдје, идући од колијевке па до гроба, да бисмо могли идући од колијевке да прођемо гроб као једну пролазну и мрачну станицу. Опростите људима оно што су вам учинили и ако им опростите опростиће и вама Отац ваш небески! Каква незгодна и чудесна задаћа за нас хришћане!? Опростите људима преступе њихове и опростиће вама Отац ваш небески преступа ваше! Једном ријечју, будите милостиви према другим људима! Данашње Јеванђеље учи нас подробније о томе како да се односимо према другим људима, нарочито када је реч о опраштању. У опраштању треба да се односимо према другим људима тако да им опраштамо преступе њихове да би нама опростио Отац наш небески преступе наше али у својој представи пред другим људима нипошто не треба да чинимо то, да људи виде какав је наш однос са нашим Оцем небеским. Зашто? Зато јер пост није пост ради тога да други људи виде како смо ми добри хришћани него је пост ту да се ми очистимо изнутра, у срцу, у души пред Оцем нашим небеским, и да би Отац наш који види оно што ми чинимо тајно платио нама јавно.

Браћо и сестре, живимо у свијету, тијело носимо, гријешимо и све то што је спољашње умивамо, перемо, прљамо и некада успјевамо у томе а некада не успјевамо. Ових дана смо у цркви пјевали једну пјесму која је страшно лијепа али и страшно потресна када смо ми људи у питању. Та пјесма гласи овако: Покајања врата ми отвори Животодавче, долази ујутро дух мој храму Твом Светом, носећи храм тела свога сав оскрнављен... Браћо и сестре, можемо да одемо у бању, купатило, да перемо своје тијело, можемо да, послије ружне ријечи упућене брату или пријатељу, кажемо опрости али треба да се догоди нешто изнутра у нама, што знамо само ми и драги Бог пред којим стојимо, ако смо хришћани а то је да се искрено, у срцу своме, обучемо у Христа, да то буде наш циљ. Када се то догоди онда ћемо стећи моћ да опраштамо људима преступе њихове, када се то догоди онда ћемо моћи као Христос да помогнемо људима, онда ћемо моћи као Христос да трпимо оно што нама људи чине, онда ћемо слично Њему моћи да трпимо и пљување и шамарање и саму смрт, мучеништво, онда ћемо моћи и онда ћемо се припремити да се изнутра, у тајности срца, преобразимо и издржимо све невоље што нам овај живот доноси, онда ћемо моћи да не страхујемо од пандемије, рата, инфлације и од свега што нам около пријети. За све то је потребна унутрашња снага, нема те спољашње снаге, нема тог ума и разума, нема тог тијела снажног и увјежбаног које ће нас спасити од страха који носи овај живот.

Чули сте, како каже Свето Писмо, за ратове, чули сте за разне пошасти али не бојте се, каже Господ, јер сам Ја са вама. Ако Христа, драга браћо и сестре, настанимо у наше срце, све ће изгледати другачије, све ће бити другачије, све ћемо видјети другачије, све ћемо видјети Његовим Свесветим очима. Тада нећемо гледати људе као ствари које можемо да искористимо као неке пролазнике на земљи, него ћемо свакога човјека, сваку жену, свако дијете гледати као нашег вјечног сабрата.

Тада нећемо гледати човјека као непријатеља или вука, него као брата, тада нећемо посматрати границе као нешто много важно, примера ради државне границе, него ће нам то бити смијешно. Какве су то границе које су исцртали људи па их стално помјерају и убијају једни друге због тих граница а заборављају на своје срце, заборављају на своју душу, заборављају на вјечни живот и заборављају да је Бог Господар свјетова и да Господ није дошао у овај свијет са легионима анђела да га покори, него је дошао у овај свијет и показао да трпљење и љубав побјеђују свакога, и римског императора и јерусалимског првосвештеника који је био огрезао у не зна се чему, и свакога побјеђује само чисто срце у које се настани Он који нам је то показао својим животом.

Зато, браћо и сестре, пост треба да почнемо тако као што каже та пјесма да нам покајања врата отвори Животодавац јер смо сав свој тјелесни храм оскрнавили. Са том жељом да се Господ усели у нас, догодиће се чудо, не само да ће се у срцу моме настанити живот него ће и тијело моје бити обновљено као када разорени храм људи обнове. Тако Он када се усели у наше срце и оскрнављени храм тијела нашега, ума нашега, воље наше, снаге наше, све изнова васпостави и васкрсне за једно искрено покајање и једну искрену молитву. Толика је моћ Божија и то је највећа моћ на овом свијету. Немојте мислити да су то ракете, са било које стране да долазе, са истока, запада, сјевера, југа. У ракетама је немоћ, у парама је немоћ, зато и каже данашње Јеванђеље, немој да стичеш себи блага тамо гдје мољац и рђа кваре.

Погледајте смијурију и страхоту коју гледате пред својим очима, одузимају једни другима јахте и мисле да је то сада неко велико достигнуће, одузимају једни другима новце који су у банкама. Нама сутра могу да јаве како паре које смо чували и крваво зарадили више не вриједе. Шта да радимо тада ако у срцу нашем нема Бога, ако у срцу нашем нема Духа Светога, ако у срцу нашем нема утјехе, ако у срцу нашем нема те силе која може да нас обнови, подигне и поново успостави? Скрхаћемо се, разбићемо се, сво наше благо и сав наш труд биће узалуд. Ако у срцу нашем има Бога, онда вјерујте, ни то неће пропасти. Врло је важно, дарага браћо и сестре, да научимо шта је важније, зато је важно да станемо пред Бога, људима да опростимо преступе њихове а ми са Богом да видимо шта ћемо са преступима нашим. Он зна преступе наше а ми знамо да он воли више нас него икога и да нема тога преступа којег Он неће превазићи да би ушао у наше срце. Како то знамо? То знамо тако што је сишао у овај свијет и могао је да га прегази једном ријечју. Не! Он је ријечју исцјељивао овај свијет и дао свој живот пред свима нама да би показао нама пут спасења. У Његовом срцу, у Његовом бићу непрестано је био Дух Свети кога и ми призивамо и можемо да имамо у себи по Његовој милости. У Његовом животу земаљском, у Његовом ходу кроз овај свијет непрестано је био благослов Оца Небескога кога и ми можемо да имао у себи.

Зато, браћо и сестре, славећи Оца и Сина и Светога Духа треба да се узрадују наша срца, треба да се обрадујемо што ће Бог, ма какви да смо и ма колико оскрнавили наше тијело, ако смо дошли данас пред Њега ући у наша срца и обновиће све и даће нам просвећење да сагледамо ствари око нас сасвим другачије. То је много важно. Не да се опредјељујемо јесмо ли за Русе, Њемце, Американце, Украјинце, за Србе, не знам за кога све још, него јесмо за свакога, јер смо за Христа али за свакога само онда када чини оно што Бог хоће. Њихови преступи њима! Ми нисмо ту да им преступе бројимо и да им судимо него је наша ствар само у једноме – да се у Христу сјединимо. Због тога идемо у пост, због тога пост треба да нам буде радост а не да се бринемо о томе шта ћемо јести и шта ћемо пити. Зато се и каже у Апостолу, да онај који не једе не осуђује онога који једе и онај који једе не осуђује онога који не једе, хоће се рећи да није то битно! Битно је да у себе призивамо Духа Светога да се у нас усели Христос. Зато смо у овом свијету и за то живимо и када се то догоди, вјерујте, онда се догађа чудо, не плашимо се, волимо, праштамо, трпимо и можемо да изнесемо а ако тога нема онда ничега нема, онда остаје само страх, биједа, осуђивање, свађање, брига зашто онај има више и зашто је бољи од мене и онда се бавим његовим преступима а своје преступе заборављам. Унутра, у нама, се између нас и Бога догађа велика тајна и да Бог стоји пред вратима нашег срца и куца и хоће да уђе и ако само мало одшкринемо, као зрно горушичино, ући ће дах Духа Светога и ми ћемо бити други људи.

Амин, Боже дај!