Драга браћо и сестре, данас је велики празник, данас је велика слава, данас славимо успење Пресвете Богородице, данас славимо њено уснуће, данас, можемо да кажемо, славимо њену смрт. Као што постоје славни и неславни животи, тако постоје славне и неславне смрти. Славне смрти су оне које нам показују да је могуће кроз смрт проћи и достићи живот у пуноћи, у сасвим другој димензији која значи вјечност и непролазност. Подсјетићу вас, браћо и сестре, на један догађај којим је почело наше спасење. Наиме, када је Спаситељ рођен у витлејемској пећини, четрдесетог дана по рођењу однесен је у храм а у храму је служио Свети Симеон Богопримац. Тада се догодило оно сретење, сретење коме сви тежимо, сретење човјека и Бога. Бог је благоизволио да постане човјек, да се роди као човјек и тада је Богочовјека у храм донијела мајка са Јосифом. А Симеон Богопримац видјевши Га, каже ону чувену молитву сад отпушташ с миром слугу својега, Господе, по ријечи својој; јер виђеше очи моје спасеније твоје… Симеон је својим очима видио Спаситеља и препознао Га као пророк, као неко ко има духовне очи да види дубље. Онда каже једну страшну ријеч Пресветој Богородици, Мајци Сина Божијег, који је ради нас људи постао Син човјечији, Мајци Христовој теби самој пробошће мач душу, а то је значило да ће она видјети смрт свога Сина. Свака мајка и сваки отац, не дај Боже да се то икоме више догоди, када изгубе своје дијете, лакше би поднијели да им мач прободе срце него да доживе такву трагедију и све то виде својим очима. Симеон Богопримац објављује Богородици ријечи спасења очи моје видјеше спасење, спасења за све људе и за незнабошце, Спаситељ је ту, али ипак јој на крају каже како ће мач пробости њену душу, њено срце, видјеће Његову смрт. Она је видјела Његову смрт, стајала је под крстом, видјела како копљем пробадају Његова ребра, и сигурно је кроз њено срце пролазило то копље али она није одустајала, јер је осјећала, вјеровала и надала се, да иза тога и изнад тога постоји живот. Апостоли, ученици, ученице и сљедбеници Христови, сви они су доживјели ту смрт као страшну и неизрециву трагедију. Након три дана Христос је васкрсао. Најприје се јави женама мироносицама а затим и апостолима и показао им Се као Васкрсли, показао им је да је прошавши кроз смрт, смрт уништио, и да је прошавши кроз смрт, живот даровао. Оно што је најважније за нас јесте што нам је Он показао да нам је могућ пролазак кроз смрт, да је нама могуће да прођемо кроз смрт и да опет живот нађемо. Његов пролазак кроз смрт јесте кидање окова смрти и дар живота. Онда су апостоли наставили да живе заједно са Пресветом Богородицом, и опет су као људи, као што смо могли чути синоћ на вечерњој служби у пјесмама које смо пјевали, као људи мислили да она неће умријети, јер ипак је она родила Онога који је са њима живио, који је распет и који је васкрсао. Бог је дао да они виде и њену смрт и да она прође кроз смрт. Неки људи кажу да то није била смрт, да се Богородица само узнијела на небо. Она се јесте узнијела али је претходно умрла, као што људи умиру, али је отишла у наручје Сина свога и Бога нашега. То је за нас људе нада, јер ми људи, браћо и сестре, гледамо смрт родитеља, гледамо смрт ближњих, гледамо смрт других људи, и ако има у нама имало људскости, то пробада као мач наше срце. Ми гледамо и живот других људи око нас, животе својих ближњих, родитеља, пријатеља, сродника, супружника, дјеце и за шта страхујемо, од чега страхујемо, страхујемо од тога да им се, не дај Боже, одузме живот. И када су наши ближњи старији људи, нама је тешко, претешко је ако су млади. Данас говорим пред божијим олтаром, да колико год се ми људи трудили да избјегнемо смрт, сусрешћемо се са смрћу наших ближњих али и са својом сопственом. Нема ниједнога, не постоји ниједан, ето, ни мајка Божија то није могла, не постоји ниједан човјек који може да избјегне смрт. Све зависи од нас, зависи како ћемо том страшном догађају приступити. Да ли ћемо приступити као они који имају наде, да ли као они који имају вјере, да ли као они који вјерују у Онога који је смрт побједио или ћемо читавог живота провести у кукавном и несвјесном страху. Зато је, браћо и сестре, мудрост живота, са једне стране, држати сјећање на смрт, како су говорили свети оци, бити свјестан смрти, а са друге стране, имати наду у живот, вјеровати у живот, жељети живот, вољети живот, стријемити ка животу, по сваку цијенунсе хватати за живот, а то за нас хришћане значи хватати се за Христа. Христос је наш живот, као што је живот био за ону коју данас славимо. Као што је живот за мајку њен син, њена ћерка, као што је живот за пријатеља пријатељ, за брата брат или сестра, за оца син. Не може брат сестри помоћи, нити отац сину, него нам може помоћи само Онај који смрт побјеђује, Онај који је смрт побједио. Ни Мајка Божија не би нашла спасење да Син њен није побједио смрт и да није васкрсао, а камоли ми људи. Зато смо ми, браћо и сестре, данас у цркви, неко свјесно, неко несвјесно. Од чега смо побјегли у овај храм? Од смрти. Чему смо прибјегли? Животу. Шта радимо када сједнемо за трпезу да једемо? Хранимо се да не бисмо умрли, да не бисмо умрли од глади. Шта радимо када дођемо на Литургију? Једемо хљеб живота, да бисмо живјели, да бисмо се већ овдје и сада оспособљавали за укус живота вјечнога. Ето, браћо и сестре, какав дар имамо, какав је дар ова божанска служба. И оно друго Јеванђеље које смо данас чули, говори нам, и опомиње нас, да опростимо једни другима дугове наше, како Бог опростио нама, и да Он опрашта нама безброј ствари, безброј тајних и јавних наших гријехова. Како Он нама тако опрашта, онда смо и ми дужни једни другима опростити да не бисмо били као онај данашњи неправедни слуга из Јеванђеља. Да се вратимо Пресветој Богородици. Научимо се, браћо и сестре, да стојимо пред крстом, да не бјежимо испод крста. Научимо се од ње да питамо Господе, зашто су те разапели људи, када си их ти лијечио од болести, отварао им очи, дизао их са носила, васкрсавао из мртвих а Они те разапињу. А Он са крста одговорио би њој и свима нама оним чудесним ријечима, оном необичном и неописивом молитвом опрости им Боже, јер не знају шта раде. Зашто је Бог то рекао, зашто је Христос то рекао са крста? Зато што хоће да се сви људи спасу, зато што хоће да људи живи буди, зато што нас је створио да будемо живи а не да умремо. Зато, браћо и сестре, ако хоћемо да живи будемо морамо да се научимо и од Христа и од Пресвете Богородице да кроз смрт прођемо достојанствено, да кроз смрт прођемо као они који вјерују у живот. Биће тамно, биће мрачно, биће страшно али ако имамо наде да ће на крају бити живот, излаз у живот онда има смисла потрпјети. Да вас Бог благослови и да нам дарује такву вјеру, да не бјежимо од крста, да не бјежимо од смрти, да се не сакривамо од ње, него да јој идемо у сусрет као они који вјерују у живот. Амин, Боже дај.