БЕСЈЕДЕ

Бесједа Епископа Григорија на празник Уласка Господа Исуса Христа у Јерусалим – Минхен

Радујете се у Господу, и опет велим радујте се (Фил 4, 4-9), каже апостол Павле, данас смо то прочитали и чули. Из Јеванђеља сте чули ријечи које гласе Не бој се кћери Сионова, ево цар твој долази сједећи на магарету. Долази као што знате, не као цареви у слави праћени војском сједећи на коњу, него долази на магарету праћен усклицима и пјесмом дјеце. Браћо и сестре, ако је некада прилика да причамо о радости, ако је некада прилика да причамо о срећи онда је то овај дан! Срећа долази увијек из сусрета и у нашем језику та ријеч је срећно изабрана. Срећа значи срести некога ко нас чини срећним а онда када нас неко учини срећним можемо да се научимо и томе шта је срећа за нас и како ми да стекнемо срећу. Не постоји нико ко не жели да буде срећан. Како да постанемо срећни?! Срећни ћемо бити ако схватимо да је Господ, створивши нас и пославши нас у овај свијет и дарујући нам тијело, у наше тијело усадио дух и дао нам душу и када год чинимо нешто добро бивамо срећни а када чинимо нешто лоше ми ћемо добити другачију информацију из унутрашњости нашег бића да нешто нисмо добро учинили и наше лице ће се смрачити умјесто што ће се просвјетлити. Када год некоме учинимо нешто лоше и ружно ми се унесрећимо и унесрећимо и другога. Из овога, драга браћо и сестре, можемо закључити да нас други чине срећним и да ми друге можемо учинити срећним. Ако већ имамо ту информацију, осјећај из нашега бића ако га мало ослушкујемо, онда треба да прихватимо ту карту коју имамо, да идемо путем служећи се путоказом и компасом који су у нама. На том путу морамо бити храбри јер ће нас сретати разноразне невоље. Томе нас учи Господ Исус Христос. Он нас учи, кроз ова два празнична дана, шта је срећа, шта је пријатељство, шта је љубав, шта је снага. Марија, излива миро на Његове ноге и својом косом брише ноге Његове, други говоре како је миро скупо а Он одговара Не дирајте њу, она је то сачувала за дан мога погреба. Претходно Марија и Марта говоре Христу Господе да си Ти био овдје, не би умро брат наш, затим Христос њиховог брата и Свога пријатеља зове из гроба устани Лазаре, и он изађе. Толико је моћан глас Онога којем данас идемо у сусрет, толико је моћан глас Онога који данас улази у Јерусалим, толико је моћан глас Онога који може да нас подигне и који може да нас усрећи! Зато ће и рећи апостол Павле Радујте се у Господу, и опет велим радујте се (Фил 4, 4-9)! како се ми то унесрећујемо, браћо и сестре? Унесрећујемо се глупостима. Причамо онај је онакав, овај је овакав, не ваља ово, не ваља оно. И шта добијамо тим? Ништа! Али ако причамо и ако видите неког човјека који неће да слуша ружне ствари, који неће да говори ружне ствари него само чини добро, онда тај човјек личи на свјетлост, личи на свијећу која гори, личи на радост. Све на овом свијету, драга браћо и сестре, можете да посматрате из перспективе тамо и из перспективе свјетлости. Замислите како нас је данас обасјало лице овога Адама, овога новорођеног и новокрштеног дјетета Божијег. Могли смо да кажемо зашто бисмо сада крстили дијете а треба да кажемо каква радост, какав благослов, каква милост! Можемо тражити изговоре да не дођемо у храм Божији а треба да се радујемо посјети храма јер је тамо радост, благослов и мир! Све можемо да гледамо са двије перспективе али од тога како ћемо да гледамо и шта ћемо да изаберемо зависи наша срећа или несрећа. Зато је наш мудри народ рекао човјек је ковач своје среће! Ми можемо да кажемо како је човјек и ковач своје несреће. Гледајте, колика је милост Божија, када ми својим недјелима заслужимо несрећу онда увијек можемо да идемо код Онога који нас је створио и да кажемо исправи ме Господе, очисти ме, умиј ме, опери ме и бићу бјељи од снијега, како каже велики цар и псалмопојац Давид. Браћо и сестре, можемо да будемо срећни у свим могућим условима. Гледајте, како су се људи уплашили како нема уља, као да више ничега нема на овом свијету… све се може посматрати из различитих углова. Најважније је да све то посматрамо као неко ко путује ка јасном циљу, ка томе да постане срећан и још важније, да друге учини срећним. Ко год жели да друге учини несрећнима, неће то бити његов главни успјех. Његов главни успјех ће бити у томе што ће себе начинити несрећним. Ко год учини друга срећним он ће онда бити још срећнији. Зато је оног дана, дана кога се данас сјећамо као празника, дјечија срца и срца народна обузела радост када су видјели да долази Онај који носи свјетлост, који је Сам Свјетлост, који је Живот, који је Радост. Неки кажу да су исти ти људи након неколико данас викали распни Га, распни, ми то не знамо али и да су викали поново су могли да након три дана виде свјетлост васкрсења и да схвате да су погријешили. Дјеца то нису узвикивала. Она су осјетила да је ту Онај који носи живот и радост. Зато је, браћо и сестре, толико важно да се опредјелимо шта ћемо, хоћемо ли да будемо мрачњаци или ћемо бити свјетионици, хоћемо ли једне друге да радујемо или једни друге да плашимо и растужујемо. Ми нећемо, јер смо изабрали Христа, јер смо изабрали Његову свјетлост која просвећује све и наша срца и наше душе и наше очи и наше умове и ма колико пута да смо посрнули, увијек и изнова устајемо и идемо ка тој свјетлости, ка тој радости, топлоти и миру. Да Бог дарује да тако данас буде! Да отворимо све уставе нашег бића, све што у нама постоји, сва наша осјећања и да ум наш усмјеримо ка томе да хоћемо да будемо срећни и да свако поред нас буде срећан. Први услов јесте да не смијемо никога покушати на силу усрећити него најприје себе усрећимо да бисмо постали свјетило и примјер за другога који неће или хоће да буде срећан. Бог вас благословио и свако добро даровао. Радујемо се што смо данас крстили Адама. Сви добро знамо његову мајку која води наш црквени хор. Ту је и Адамов отац који је Њемац и који се радује што је данас са нама. Сваког човјека треба да гледамо као Христово дијете, амин Боже дај.