БЕСЈЕДЕ

Бесједа Епископа Григорија на празник Светога Саве у Берлину

Свети Сава је био интелектуална авангарда свога времена, револуционар који је на својим плећима изнио цијелу једну револуцију. Колико год то парадоксално звучало, Свети Сава је авангарда и за наше вријеме.

За разлику од друштвене елите тога доба која се губила у ситним и крупним трвењима око власти и територија, он је имао јасну визију. И још важније, храброст и спремност да је оствари. Не заваравајмо се, није то ишло глатко и лако, поготово ако бар на тренутак замислимо контекст Савиног вијека, који је, насупрот устаљеним романтичарским представама којима смо склони, био огрезао дубоко у неуређеност, територијалну расцјепканост и несугласице сваке врсте.

Том одбјеглом принцу ријетке обдарености било је јасније, прије осам вијекова, шта је битно за једну државу и како би она требало да се уреди него што је то многима данас, када, бар теоретски, постоје све претпоставке да се до тих увида дође брже и лакше.

И док гледам његове очи на фотографији чувене фреске из Милешеве, покушавам назријети оно што не откривају његова житија. Настојим ухватити трагове жара на којем је разгорио сва своја прегнућа. Али ћути поглед Савин, и тек се накратко, из његових дубина, разлије пучина благости која није од овог свијета.

Суздржан је, на моју жалост, био фрескописац, иако је Светог Саву, прототипа за своју фреску, готово свакодневно гледао пред собом.

Из Савиног погледа ипак није успио, или није хтио, склонити сјету. Као да ће Сави очи засузити свакога часа, загледаном у даљине, можда у вијекове који долазе. А иза тог погледа нека пламена искра што само на трен пробљесне, као нада која се пројављује и која је само његовим очима видљива.

Најрадије бих, за крај, у Десанкином маниру, затражио помиловање за Светога Саву, јер смо га свели на флоскуле и истрошене ријечи које се понављају на школским приредбама и академијама њему у част. Помиловање због свих китњастих говора и екскламација у којима је мало истинског Светог Саве, а превише нас.

Слава му у царству вјечноме. А дугујемо му много више од ових ријечи, много више него што уопште можемо да искажемо и замислимо.