Драга браћо и сестре, данас је велики празник. Данас је један од оних Господњих празника, када нам сâм Господ открива велику и неизрециву тајну своје милости и своје љубави. Једном ми је рекао један велики учитељ Цркве, док је још био овдје у свијету, да је најважније да на велике празнике отворимо уставе свога бића, најважније је да отворимо прозоре и врата нашега бића, нашег срца, нашег ума да би ушла свјетлост празника и да би нас просвјетлила. Данашњи празник је празник који управо говори о свјетлости. Има једна ријеч у овом данашњем Јеванђељу, која је толико важна и која се изговара и на догађај Богојављења а она гласи ово је Син Мој Љубљени који је по Мојој вољи.
Његово лице је засијало као сунце и хаљине су Му биле бијеле као снијег. То што је Његово лице засијало као сунце и свјетлост обасјала цијелу Таворску гору, није никакво чудо, јер је Он превјечни Син Божији, Он је сам Бог, него је та свјетлост обухватила и просијала кроз људе, кроз Петра, Јакова и Јована његове ученика, кроз Илију и Мојсија људе који су живјели овдје на земљи. Једна важна ствар, коју треба да научимо из ријечи Бога Оца када каже ово је Син Мој Љубљени који је по Мојој вољи. Он не мисли само на Сина Божијег, то знамо да је Он одувијек по Његовој вољи, а треба да знамо да је по Његовој вољи и то што је Син Божији постао Син Човјечији, Син Маријин, а то даље значи, браћо и сестре, да свако од нас може да буде по Његовој вољи. То још значи да може да буде обасјан таворском свјетлошћу, као што су обасјани били Петар, Јаков, Јован, Илија и Мојсије. То је данашњи празник, браћо и сестре, данашњи чудесни празник који нам открива оно чему сви, свјесно или несвјесно тежимо да будемо свијетли, просвјетљени, да видимо свјетлост неприступну, свјетлост која не пролази, јер нико од нас неће да живи у тами, нико од нас неће да буде тама, нико од нас не воли мрак, свако од нас чека зору да сване. У самој тами гледамо да видимо свјетлост, нема те таме у којој нема свјетлости. Али, оно што је за нас битно је да ми људи можемо да проширујемо своје биће, колико год можемо и сваки пут то чинимо када се Богу молимо да бисмо могли да примамо свјетлост, припремамо своје биће молитвама и мољењима да бисмо могли да примимо свјетлост.
Шта је још важно, браћо и сестре? Ми можемо да дајемо свјетлост једни другима. Толико је Бог милостив! Као што можемо једни другима да дајемо радост тако можемо и свјетлост. Када сам јутрос ушао у Цркву, једна мајка је држала дијете и ја сам се трудио да узмем од њега свјетлост, а када сам прилазио икони тамо је било друго дијете, зато што су они некако, свјетлијих лица и невинијих очију од нас и од њихове свјетлости ми можемо да узмемо свјетлост. Можемо једни другима да дајемо свјетлост под условом да смо ми просвјетљени. А да је то тако, најбоље ћемо научити и потврдити тако што знамо да ми једни другима можемо да дамо мрак. Када смо дали мрак једни другима, када видимо мрак на лицу другог? Видимо онда када га грдимо, када га осуђујемо, када га не прихватамо, када га не волимо. Не знам да ли сте некада видјели неког човјека који је осуђен, да ли због неког гријеха, по правди или неправди? Шта се догађа са његовим лицем? Ма каквог да је тена, човјек постаје мрачан. Не знам да ли сте видјели човјека коме сви прилазе и говоре, не бој се устани, волимо те, поштујемо те, помоћи ћемо ти? Он се полако из мрака враћа у свјетлост.
Данашњи празник, драга браћо и сестре, говори нам и о томе шта је Господ припремио за нас. И зато је ово дан откривења и дан преображења. Он је за нас припремио да живимо у свјетлости. Не знајући зашто вичу апостоли немојмо да идемо одавде, немојмо да излазимо из ове свјетлости, дај нам да овдје начинимо сјенице, да овдје живимо. Ето, браћо и сестре, чему треба да тежимо, ето шта је смисао нашег живота, ето за шта треба да се припремамо, за свјетлост да се припремамо, не за таму или мрак, и шта треба једни другима да дајемо ако имамо и зрно свјетлости, треба да дамо то зрно неком другом, јер ће се тако умножити свјетлост, као када имате малу свијећу и дате пламен другом који има неупаљену свјећицу, тада већ имамо двије свјећице. Довољно је само једна свијећа која гори и да од ње упалимо све остало и одмах би тама нестала са мјеста тог. Како је то једноставно а како је у животу нашем често неоствариво. Зато што заборављамо шта нам то Господ дарује, шта Он хоће од нас?! Хоће да будемо свјетлост свијету, да будемо со земљи, а да бисмо то били морамо да испунимо једну тако страшну, тако лагану, тако тешку, тако узвишену, и за нас људе често неоствариву заповјест а она гласи да волимо једни друге, тј. да дјелимо оно што нам је дато, да дјелимо ту свјетлост. Данас се сјећамо како је Господ раздјелио свјетлост неприступну и вјечну, са оним великим пророцима Старог завјета и са оним великим апостолима Новог завјета а преко њих и са свима нама. Зато је важно да се подсјетимо оних ријечи које изговарамо на Васкрс Приђите, примите свјетлост.
Браћо и сестре, дошли смо у Цркву да примимо свјетлост, зато је важно да отворимо своје биће и да наше срце хоће да прими свјетлост а онда ће из њега да пређе свјетлост у све дјелове нашег бића, амин, Боже дај.