У име Оца и Сина и Светога Духа. Драга браћо и сестре, данас славимо троструки празник: Сретење, Света три јерарха и Недјељу блуднога сина. Сваки празник у Цркви може да се слави појединачно али сви празници могу да се слију у један који може да се назове Сусрет Бога и човјека. На Сретење славимо чудесан моменат када један човјек, Симон Богопримац на своје руке прима Онога кроз Кога је све створено као човјека. Света три јерарха су они људи који су дефинисали шта се ту догодило, рекли су да су у једној личности сједињене двије природе нераздјељиво и несливено. Личност Која носи двије природе, Исус Христос, Бог створио је сваку другу личност. И ми носимо своју људску природу и знамо да је онa створена и има свој почетак и крај, и била би велика трагедија да се све на томе заврши. Али пошто је Бог постао човјек, спустио се до те мјере и показао такву љубав да је постао Један од нас, омогућио нам је да се као личности сјединимо са Њим, јер како уче ова Света три јерарха која славимо, природа не може да постоји гола, не може да постоји сама, на бази великога дара, дара слободе ми постајемо личности и можемо као личности да се сјединимо са Нествореним Богом. То је начин да изађемо из трагедије створености и смрти у нествореност и бесмртност. Нема спаса за створеног без сједињења са Нествореним. Уколико би се сједињење догодило само на бази природе, Нестворена Божанска природа би прогутала нашу створену природу и ми ништа не бисмо постигли, зато нам је дарована слобода као највећи дар, као икона Божија, да можемо да постанемо личности, да се као личности сјединимо са Богом. Шта је најосновнија и најважнија карактеристика личности? Да може да ствара заједницу, да личност подразумјева другога, не постојим ја ако не постојиш ти, ја као личност, као епископ, као свештеник, као човјек не постојим уколико други људи то не признају. Данашња јеванђеоска прича нам то открива на врло упечатљив начин. За ту јеванђеоску причу неко је рекао када би се све изгубило што је Христос учио а да је само ово сачувано ми бисмо знали шта је и какво је Његово учење. Отац има два сина а један син хоће да се одвоји од оца, тражи своје материјално што му припада по природи ствари, задовољава све своје природне потребе, једе, пије, блудничи, гријеши и у једном тренутку постаје гладан, апсолутно гладан. Ми мислимо зато што је изгубио свој новац?! Не! Он је непрестано несрећан и тражи храну на њивама глади како каже Владика Николај. Зашто је он тако гладан и зашто покушава разним средствима да утоли глад? Зато што се одвојиo од оца. А шта је син без оца?! Његово име је син! Ако кажемо син то значи да он има оца а ако се одвоји од оца он више није син. Сада добија назив блудни син јер он више нема тај идентитет који му даје отац, ту заједницу са оцем и он губи своју личност. Та биолошка глад тјера га да размишља да се пита гдје је направио грешку. Он каже вратићу се оцу своме и тражићу да будемо посљедњи у његовом дому. И враћа се! Зашто? Зато, јер ако га призна Отац као последњега он ће поново бити личност. Онда се догађа неочекивано. Прије него што он било шта каже отац излази пред њега и грли га. Зашто? Зато што ни отац није отац ако нема сина. Он скида свој прстен. На прстену човјековом је био рачун, тим прстеном он је све плаћао, све његово богатство је било у прстену. Каже му ево ти све, као да каже шта сам је без тебе и шта си ти без мене, ни моје имање не значи мени ништа. Онда наређује да се прави велика гозба. Имамо и трећу личност, другога сина, који болује од болести од које болују многи људи а она се зове завист. Јеванђеље хоће да нас упозори да не будемо као овај други син. Овај син говори ја сам те служио све вријеме и био сам ти добар и никада ниси направио овакво славље за мене а овај који ти је потрошио све што си му дао, њему правиш овакву гозбу. Отац му говори требало је да се и ти обрадујеш, јер он бијаше изгубљен, њега није било, он је био дио наше личности, он је твој брат, он је мој син, ми смо сада поново заједница, ми смо сада поново потпуне личности, ми сада имамо разлог за славље. А то славље је пренесено од Христа на овај догађај у коме ми сада учествујемо. Сигурно вас изненађује ова реченица?! Јер Отац Небески није за нас заклао теле угојено него је ради нашег искупљења од гријеха и смрти дао Свога Сина, да буде поруган, разапет и убијен за нас, да сиђе у утробу земље, први пут приликом Свога рођења а други приликом Свога упокојења, сахране, да се до те мјере сједини са нама и да се са људском природом узнесе и врати Оцу и да сједне са десне стране Оца и тако да спасе нашу створену природу. А прије него што је отишао на небо, установио је ову Гозбу, коју је благословио Отац Небески, Гозбу у којој нам се Он као Јагње Божије даје у виду хљеба и вина, Гозбу на коју нас сабира Дух Свети. То је, браћо и сестре, Црква, то је литургија, то је та гозба у којој се блудни син, брат, отац, сестра, сви сједињују и радују, и сваки од њих се остварује и показује као личност и оспособљава се да буде дио заједнице. Зато је за мене ово велики догађај, што сам међу вама данас и неизмјерно сам захвалан вашем Епископу, мом брату, и вашем свештенику који су ме позвали овдје. Зато што сам схватио да се овдје данас догађа утемељење за једну нову заједницу у коме ћете ви, сваки понаособ, трчати у загрљај Оцу и Отац ће пред свакога од вас изаћи са истом оном вољом, коју нам данас описује Јеванђеље, и загрлиће вас, и скинуће Свој прстен и даће вам га. Његово је имање живот вјечни, Његово имање је царство Божије. Зато нам треба Црква, браћо и сестре, и то јесте Црква, ми смо као људи, Петар, Марија, Павле, Јелена, Вера, Митар од данас до стура али ако будемо, као што је данас наш брат Едвард уписан у књигу Божију, у књигу живота, ми ћемо да задобијемо живот вјечни и нећемо само да путујемо од колијевке до гроба. Да би се то догодило морамо да будемо личности а да бисмо били личности ми морамо да живимо у заједници а ако имамо заједницу онда смо моћни као они људи који су ушли на гозбу, гозбу на којој се слави покајање и живот. Увијек пазите, да не будете као онај брат који ће рећи нећу тамо, зато што је тамо онај који је био лош, нећу тамо зато што је тамо онај који није довољно образован или није довољно богат. Увијек идите тамо, јер је тамо Отац, увијек идите тамо, јер је тамо Син Који је постао наш брат, увијек идите тамо, јер је тамо Дух Свети Који нас чини да живимо, да јесмо и да постојимо. Њему, Богу нашем, Оцу и Сину и Светоме Духу нека је слава у вјекове, амин.