У име Оца и Сина и Светога Духа.
Драга браћо и сестре, имам једну необичну част и дужност да вам причам док они не стигну.Често сам имао прилику да говорим али овакву да говорим све док они не стигну, нисам имао. Могу да причам колико год хоћу, а желим да причам о ономе што сви осјећате у своме срцу, да смо ми Црква Христова, да смо ми Црква светих наших предака и светих предшественика нашег Митрополита Јоаникија управо устоличеног. Оно најљепше о чему треба да причамо данас, оно дивно дјело коме сте сви свједоци, а то је проповјед, чудесно оздрављење, исцјељење, освећење, просвећење и чудесно свједночанство служења онога који се уградио овдје у темеље овога храма. Прије равно тридесет година Митрополит Амфилохије је рекао да је његов циљ да се упали свако угашено кандило у Црној Гори и то се догодило. Када смо тада, као млади људи, то слушали имали смо осјећај да слушамо пророка али нисмо знали да ли ће се пророчанство обистинити, нисмо могли вјеровати, јер је било, како каже народ у Херцеговини, за не повјеровати. Али из тог догађаја, браћо и сестре, показује се шта значи вјера и колико је моћна вјера и колико може један човјек живе вјере. Свети Јован Златоусти када је дошао у Цариград рекли су му да нема неке велике шансе јер је дошао из Антиохије. Он им је рекао да има само језик и да је то мала ватра која може велику шуму да запали. И запалио је тим огњеним језиком цијели Цариград и цијелу васељену до дана данашњег. Тако је наш Митрополит својим огњеним, пророчким језиком, који је говорио срцем пронио благу вијест спасења кроз ову земљу. А ова земља, браћо и сестре, по мом дубоком утиску је земља библијска. Ако бисте хтјели на Свету Земљу да припојите ову земљу Црну Гору, Херцеговину, Далмацију ништа се не би познало, свако би мислио да је то једна цјелина али оно што је још важније од тог географског изгледа те земље јесте што су људи у овој земљи библијски. Па тако у овој земљи има пророка, светаца и чудесних дивних људи, књижевника, пјесника, сликара, умјетника. Довољно је да кажемо само једно име, да поменемо само једног умјетника Петра Другог Петровића Његоша и да схавтимо зашто је толико пута и на самоувјерен начин Митрополит говорио да је он тајновидац и да је Свети Божији човјек. То што је он говорио и како је говорио, могуће је било само ако је био богонадахнут, а био је. Он је, браћо и сестре, тај који је утврдио идентитет овога народа, и не само овога народа у Црној Гори него гдје год живи било која душа која говори српским језиком, надахнута је Његошем, највећим нашим пјесником икада и за сва времена. Он је, браћо и сестре, био и Владика цетињски и црногорски. А да сада не говоримо о томе каква је личност био његов стриц, Петар Први Петровић Његош. Свети Петар је био и јунак, и борац, и храбри војсковођа, и смирени молитвеник. Тако, браћо и сестре, од тих људи до дана данашњега Црна Гора не оскудјева у људима и то се показало безброј пута.
Улазак младенаца у храм у тренутку бесједе, Владика Григорије се обраћа њима: Живјели младенци! Ово је добар аплауз за младенце јер су они живот. Ето, браћо и сестре, још једног благослова да имамо младенце у овом тренутку, у овом храму, пред свима вама у овом дивном догађају. Шта друго да кажемо него, живјели младенци! Живио наш народ и живјела Црна Гора! , Живјела и трајна била, највећа побједа у 21. вијеку на тлу Европе! Побједа којом су дјеца, старци, баке, дјевојке, младићи, одрасли људи побједили тиранина и тиранију! И то како су га побједили, браћо и сестре, не огњем и мачем, него молитвом, срдачном молитвом! То је најљепша побједа о којој ће се пјевати, приповиједати, говорити, која ће се славити у вијекове вијекова.
Драга браћо и сестре, ми смо данас овдје дошли са разних страна свијета. Као што сте видјели, дошли су људи из Бугарске, Албаније, из Јерусалима, из Украјине, Русије, Чешке и Словачке, ма из цијелога свијета. Зашто људи долазе овдје? Долазе да се поклоне тој молитви којом сте ви побједили тиранију у овом свијету.
Наш Митрополит, браћо и сестре, у овом тренутку, неизрецивом радошћу, у оној свјетлости о којој је говрио као нико у наше вријеме, у таворској свјетлости, радује се овој величанственој побједи. Зато је, браћо и сестре, данас дан благодарности, зато ова Служба јесте Служба благодарности, зато је ово моменат у коме ми заборављамо своје ноге, заборављамо кичму, заборављамо тијело, и као да летимо, као да нас носи Дух.
Када сам био мали дјечак слушао сам једну пјесму о неком праведнику. Када су га мучили он је говорио: ,,Или Дух Божији изнад мене лебди или Обилић поред мене сједи.“ Ми, данас, браћо и сестре, имамо ту част, да Дух Божији изнад нас лебди а Обилић међу нама сједи, то је наш Патријарх и то је наш Владика Јоаникије, то је свако ово дијете, то су ови младенци, браћо и сестре. То је Дух Којим дишемо, Којим живимо и Којим се крећемо.
Да будете благословени, и данас и сутра и у све дане вашега живота… Треба да заблагодаримо Свесветој Тројици а и њима (онима који су отишли у цетињски манастир) да заблагодаримо за храброст, за одлучност, за непоколебљивост.