(Округли сто на тему „Алекса Шантић некад и сад“, Мостар 3. септембра 2011.)
Недавно сам, по ко зна који пут, размишљао о Мостару и Алекси Шантићу. Увијек ме на овог пјесника подсјети силазак низ његов Бранковац, потом пролазак поред гимназије која је носила његово име, а данас нема имена. Ипак највише ме потресе кад се загледам с десне обале ријеке на лијеву, у развалину некад отменог хотела Неретва. Наиме, на тераси тог хотела једном су се срели Шантић и Црњански. О том сусрету свједочи у једном аудио-снимку сам Црњански. Говорећи о Алекси с топлином и љубављу, Црњански између осталог каже: Шантић је био висок као бор, леп као неки стари племић. Био је већ стар и тужан. Али достојанствен и господствен у најдубљем смислу речи. И тако сам безброј пута, стојећи на обалама Неретве, размишљао о Мостару и Шантићу. То ме је нагнало да га читам поново. Читајући Алексу Шантића, све што сам раније предосјећао и слутио само у наговјештајима показало се истинитим, али као што увијек бива кад читате поново, искрсне нека нова истина. Тако сам након новог читања открио да је Алекса Шантић чедан човјек – са свим својим ранама, гријесима, талентима и манама. У свакој његовој пјесми као ипостас, као подлога, стоји невиност. А невиност или чедност увијек је праћена стидом и дубоким и истанчаним осјећајем за свој гријех и за невољу другога, за туђе и сопствено страдање. Кроз чедност је Шантић могао да осјети и разумије грешност; из чедности је извирало и саосјећање са сваким кога је и најмање повриједио, али и за сваког другог пониженог и потиштеног. Његов поглед према Богу и према другом човјеку био је „луч сјајни“, а његова молитва за себе и друге била је вапај за кап милости. Крст и Голгота постали су пут до „вјечних гора“ у којима је већ видио дворе „пуне љепоте“. Спознаја да је у вјери спас плод је искуства – његове ране постале су отвори кроз које је навирала милост Божија, видајући их и испуњавајући цјелокупно пјесниково биће. Шантићев живот био је прожет вјером и љубављу, и све што је чинио – чинио је, како сам каже, „вјерујући, Боже, у љубав и у те“.
Алекса је непрестано био занесен, заљубљен: у неку жену, у људе, природу, у народ – он је, у ствари, непрестано заљубљен у Христа. Он не би могао живјети ни часа као равнодушан човјек – у стању равнодушности би се расточио, расплинуо попут праменова мјесечине која се често јавља у његовим пјесмама. Зато ноћу, када остане сам, пјева о свему и свима које воли, без којих не живи ни тренутка. Шантићева ноћна бдјења су израз бола што их нема, што нису ту – заједно са њим, у његовој соби-крлетки – сви људи које воли. Он није ограничен или блокиран временом, простором, амбицијом, богатством, славом – он је „заточен“ љубављу из које пророчки болно вапије: „остајте овдје“ и говори о „сунцу туђег неба“, о стиску братске руке, о светој крви, о имену и језику, као о нечему живом, личном. Чуди се свима који то не осјећају и немају тај доживљај и одговорност због којих је он остао тужни пјесник великог срца, кога су злуради неправедно прозвали провинцијалцем. Волио је свој град прије свега јер је био мјесто сјећања на љубав, дјетињство, младост: сваки камен и кутак подсјећали су га на вољене. И зато није могао да оде, нити да „прода очеву кућу“. Није ни слутио да ће једног дана, уз Стари мост, постати најупечатљивији симбол града у којем је, осим неколико краћих одсуствовања, провео цијели свој живот – од рођења до смрти.
О ранама Алексе Шантића би се могло говорити много и дуго – оне су расуте и видљиве готово у свим његовим стиховима. Слично највећим духовима хришћанске вјере, страдао је јер је као рањена птица хтио небу, а оловни дани и кобни вјетрови вукли су га надоље. Тај пут, пут Богочовјека, подразумијевао је страдање и посртања, али идући њиме ране постају „ко кандила сјајна, као пурпур зоре“ , која „свијетле и горе“, док он и даље с вјером ходи. Одавно свикнут на пакост људску, која га је тешко рањавала, он не стаје, не пада, не предаје се – иде распећу и пред распећем говори: „Хоћу да љубим и трпим и страдам у својој вјери“, свјестан да га ништа не може исцијелити до кап Божије свјетлости-благодати. Христос је за њега и пут и циљ: он вјерује у смисао Његове жртве. Идући Њему и вјерујући у Њега, постаје спреман да све путе своје крвљу прелије, а његова чежња је усмјерена ка томе да не падне под крстом. Он жури да загрли Христа и да му шапне свој молитвени вапај: „Ускрсли брате, потиштених људи“ – како би нестале све магле, авети и сјенке смореног бјегунца. Шантић код Христа, као код пријатеља, тражи спокоја, среће и сунца; долази му са немиром срца и болом у грудима. Сит досадних људи и празне вреве, предаје се Богу; тражи Његово топло крило, а као залог, принос и отвореност срца показује своје ране и моли да преко њих ступи тихо. Зато се у његовој поезији небо ближе земљи свија – да Господ ходи преко мирних страна и буде љекар и носитељ пјесникових и туђих рана. Алекса се смрти супротставља љепотом – љепотом Бога чија ријеч је блага, али силна као ријека, поносита, царска, света ријеч човјека што ступа Голготи.
Читав Шантићев живот био је распеће између ружног и лијепог, између лажи и истине, живота и смрти. Потресна је исповијест која је стала у само један стих – „жељан сам лица без лажи и маске, жељан сам поља дубрава и луга“. И пјесма му је била утјеха, љекарија од бола и додир љепоте – „трунак раја којим болник сред очаја блажи, гуши тешки јад“. Окренутост и стремљење ка Христу све његове занесености су усмјеравали и преображавали, зацјељујући боли, али и чинећи га искусним, мудрим и плементим човјеком који умије да цијени труд тежака, зној ковача, дјело жеталаца. У толикој мјери племенитог да сваког види већим и бољим од себе, чак и комшију бачвара који много лупа.
Као обичан читалац као да сам могао на тренутак дотаћи његове ране. Тада сам схватио да је Шантић у сваком живом човјеку видио болника и пјесника. Иако често и сам потиштен и скрхан, остајао је увијек на путу Богочовјека и постао пјесник страдалника којима је враћао вјеру и заједно са њима стајао као рањен, али усправан бор на молитви пред распетим и васкрслим Богом-братом, Христом Богом потиштених.