Догађаје који су задесили Авганистан и потресли цијели свијет нико ко је иоле у стању да саосјећа с туђом патњом не може да игнорише, премда – потпуно парадоксално – изгледа да исто тако нико и не зна шта да ради и како да помогне. С једне стране, након читавих двадесет година, обустављена је војно-политичка интервенција, која се све то вријеме представљала као спасилачка, али – с друге стране – слике и снимци које смо имали прилике да видимо ових дана показују недвосмислено јасно колико је Авганистан далеко од било каквог спасења. Већ данима свијет немушто посматра хаос, што указује на дубоку кризу свих етичких и хуманистичких вриједности, из које човјечанство никако да на потпун и достојанствен начин изрони, иако се – након огромних и болно отрежњујућих катастрофа у двадесетом вијеку – чинило да је то могуће.
Апокалиптичне сцене с Блиског истока су ме, по ко зна који пут, вратиле теми с којом у посљедње вријеме, откад је почела такозвана мигрантска криза, покушавам да се изборим. Ријеч је и овога пута о парадоксу. Наша цивилизација, која је прокламовала да у њеном темељу стоје неупитне вриједности људских права, свакога дана показује колико је неспособна да те вриједности реализује у животима милиона људских бића. Што је још горе, свакога дана гледамо како се, у име остварења или заштите различитих групних интереса, управо жртвују не само права већ и животи људи.
Ситуација у којој се обрео Авганистан, а усуђујем се рећи и читав свијет, подсјетила ме је на један, из Јеванђеља добро познат, опис пакла. У питању је одјељак из 25. главе Јеванђеља по Матеју, а говори о Страшном суду. Притом, ликовне и књижевне представе Страшног суда и пакла, нарочито оне средњовјековне, треба да заборавимо, пошто оне немају много везе с јеванђелским поимањем пакла утемељеним на Христовом учењу. Наиме, Христос у својој бесједи о Страшном суду говори о благословенима, онима који примају „Царство припремљено од постања свијета“, и о проклетима, онима који одлазе у „огањ вјечни“. Благословени су они који су гладног нахранили, жедног напојили, странца угостили, нагог одјенули, болесног и утамниченог посјетили, а они проклети су сви они који таква дјела нису учинили. На питање које му постављају и једни и други, једнако збуњени, а које гласи: „Када ти све то (не) учинисмо?“, Христос одговара: ,,Заиста вам кажем: када (не) учинисте једном од ове моје најмање браће, мени (не) учинисте.“ Дакле, просто и једноставно, проклет си и у паклу си када не видиш и не помогнеш конкретном човјеку, оном најмањем брату/сестри, ближњем Сина Божјег.
Страшни призори који нам долазе из непосредног окружења или из свијета, јесу понајприје одраз духовног и моралног амбиса у који се суновратило човјечанство, достигавши вјероватно једну од својих најкритичнијих тачака у новијој историји. Свакако да би најлакше и најбезболније било потражити одговорност за ове догађаје у политичким потезима – било на глобалном, било на локалном нивоу. Међутим, јесмо ли у стању да амнестирамо сопствену кривицу, те умањимо и пренебрегнемо одговорност сваког од нас појединаца у том процесу? Нипошто не смијемо сметнути с ума да смо и ми, и те како, дио свијета који помињемо, па сљедствено томе учествујемо – и ријечју и дјелом – у његовој изградњи или разградњи, у зависности од тога за шта смо опредијељени.
Али, вратимо се на трен призорима које смо поменули. У њима можемо јасно да видимо заборављање Бога, које најприје почиње заборављањем човјека, заборављањем поруке Христовог учења, које наглашава да је у једном човјеку садржан читав свијет и да спасавање једнога човјека, независно од његове вјере, расе, пола, положаја и узраста, представља спасавање цијелог свијета, читавог космосa. Када занемаримо једнога човјека, а пред нама се свакога дана занемарују милиони, занемарили смо читав свијет. Не постоји цијена којом би се могло платити жртвовање једнога човјека ради опстанка некакве групације, државе, империје, политичког или економског система. Цијена спасења овога свијета, његова свеукупна вриједност, одређена је тиме да ли смо или нисмо спремни да учинимо све како бисмо помогли само једном човјеку, само једном од оне Христове најмање браће, а то је безмало сваки човјек који је угрожен, који потребује нашу помоћ и заштиту.
Једна у низу потресних авганистанских слика, мени лично најпотреснија, јесте призор родитеља који своје дијете добацује америчком војнику, који се налази с друге стране бодљикаве жице. Призор незадрживог очаја и, неко би рекао, бесмислене наде. Једном ријечју, слика човјека. Пред њом некако блиједи све људско знање, сва свијест, сва вјера. Опет немам куд него да се вратим Светом Писму, јер у њему постоји иста таква слика већ вијековима. Приповједач каже како је требало да се, по фараоновој заповијести, погуби свако мушко дијете из јеврејског народа. Жена Јеврејка, да би сачувала живот дјетињи, полаже дијете у колијевку и пушта га низ ријеку, с наизглед бесмисленом надом да ће га неко пронаћи и отхранити. На ум ми падају слике моћног Нила и свих оних страшних звијери које у њему живе. Но, бачено дијете нашло је и одгојило дијете његовог прогонитеља, фараонова кћи. Надјенула му је име Мојсије. Наставак приче добро је познат. Укратко, Мојсије, пород очајне мајчине наде и љубави фараонове кћери, поразио је фараона изнутра, усред његовог царства, ослободивши читав један народ који је он силом и страхом држао у ропству.
Многи ће се људи, потресени дешавањима у Авганистану, запитати како да се поставе према немилим догађајима или шта да учине по том питању? Међутим, ма колико то чудно звучало, судбина Авганистана рјешава се овдје и сада. И не само Авганистана већ цијелог свијета, па самим тим и још увијек подијељеног Балкана, гдје прве комшије ни данас нису у стању да нађу заједнички језик и превазиђу међусобну нетрпељивост (што је заправо пуки еуфемизам за оно што неријетко осјећају и мисле једни о другима). Можемо, понављам, с пуним правом декларативно осуђивати политичаре који доносе погрешне одлуке о судбини једнога народа, али то нам ништа неће помоћи уколико не схватимо да поред нас, сада и овдје, увијек стоји један од Христових „малих“, те да је, уколико га не видимо, проблем у нама самима, који гледамо на свијет око себе са исувише велике висине. Зато морамо марљиво пазити једни на друге спасавајући себе и свијет на једини могући начин, кроз међусобну љубав. У томе је сва духовност и то је, у коначници, све што можемо да учинимо. Опет нам Мојсије може бити путоказ, овај пут одрасли Мојсије, безмало египатски принц, који убија неког Египћанина што мучи и тлачи једног јеврејског роба, одричући се тиме свога статуса и моћи. То је прича која приказује човјека бескомпромисне праведности, који не мари за славу и силу овога свијета штитећи живот и достојанство управо оног најмањег.
На другој страни, док се многи згражавају над поступцима милитантних исламиста, ја сам забринут због кризе у којој се налази хришћанско дјелање у свијету, то јест темељни религијски принципи јудеохришћанске традиције, којој и сам припадам. А један од основних религијских принципа поменуте традиције, како нас учи Стари Завјет, јесте љубав према странцима, у којој је садржано све, свијест о ропству једног народа и избављењу из њега, што је величанствено дјело Божје: „Ко је дошљак међу вама, нека вам буде као онај који се родио међу вама, и љуби га као себе самога; јер сте и ви били дошљаци у земљи Мисирској. Ја сам Господ Бог ваш“ (Лев 19, 34). Основна порука Старог Завјета стога јесте та да си слободан онолико колико си спреман да другога (странца) учиниш слободним. Основни пак принцип Новог Завјета јесте љубав, љубав према свима и свему, а показатељ тога колико истински волимо јесте то да ли смо спремни да волимо чак и непријатеље. Љубити непријатеља и окренути други образ не значи одустати од борбе. Ријеч је, насупрот томе, о жртвовању (а то је борба до краја), о жртви љубави, коју полажемо пред другог човјека, за другог човјека, увијек једног од оних Христових најмањих. Будући да је ово једно од често оспораваних начела Новога Завјета, овдје је неопходно објаснити како љубав према непријатељима није љубав у емотивном, већ у вољном смислу. Љубав према непријатељима значи, колико је год то могуће, одсуство хтијења и воље да му се науди и нанесе зло, уз исто тако – колико је год то могуће – хтијење и вољу да му се учини добро. Укратко речено, ради се о оном чувеном чојству (а то значи човјештву и човјечности!) Марка Миљанова, које означава наше настојање да сачувамо другога од себе, од наших сопствених слабости (колико би само овај принцип, рецимо, данас помогао Црној Гори), али исто тако и о оним толико понављаним ријечима „будимо људи“ блаженопочившег патријарха Павла, које након стравичних слика свирепости што смо посљедњих мјесеци гледали у нашим медијима – нарочито добијају на тежини.
На концу, било које и било када „бачено“ дијете (човјек) јесте истински страшни суд овоме свијету. Није суд у војној или политичкој сили, већ у дјетету баченом с надом и вјером у боље, а то боље је једино човјека достојно сутра. Осуђујућа пресуда на страшном суду припада онима који затварају очи пред величином и храброшћу овог очајничког геста једног родитеља. Сва нада његова налази се у рукама једног војника, као што је некада била у рукама фараонове кћери. Све ово у нама рађа бол, патњу, тугу, жалост и снажан страх од живота више него од смрти, од људи више него од Бога. Стога, уколико не волимо и не примамо странца, издали смо Стари Завјет; уколико не волимо непријатеља, уколико га не чувамо од себе, издали смо Нови Завјет. У оба случаја издали смо себе и пресудили себи Страшним судом, од кога нас не могу сачувати ни сва сила и моћ овога свијета.