О Владици Атанасију

Владика Атанaсије је сложена личност. Његов архипастирски рад у једном комплексном и преломном историјском тренутку није могуће представити једним кратким освртом. Стога ћу прибјећи начину за који мислим да је прикладан и једино могућ, то јест настојаћу да наведем најосновније чињенице које би требало тек да назначе и скицирају лик владике Атанасија Јевтића као архипастира Цркве Христове у Херцеговини. Један од мени драгих писаца, Орхан Памук, једном је изрекао бесједу под насловом Кофер мога оца. Очев кофер, о коме је нобеловац говорио, био је очев поклон њему, а унутра су се налазили очеви необјављени књижевни радови, приповијетке, есеји, дневници и размишљања. Писац је говорио како се мјесецима охрабривао да отвори поменути кофер и почне читати очеву рукописну заоставштину.

Када сам позван да – у овој тихој и свечаној атмосфери – кажем неколико ријечи о владици Атанасију, осјетио сам немоћ и бојазан, вјероватно сличне онима које је осјећао поменути књижевник у сусрету с очевим кофером. Мој духовни отац и учитељ владика Атанасије, за разлику од Памуковог оца, мени никад није предао неки конкретан кофер. То је и разумљиво ако имамо у виду чињеницу да су његови радови већ објављени у преко 30 томова, а вјерујем да би се остали списи и записи тешко могли смјестити у један кофер. Стога је владика Атансије, умјесто кофера успомена, мени оставио неописив и недокучив ковчег предања Цркве и служења Христу у епископству, у Херцеговини, земљи Светога Саве и Светог Василија, у старој нашој постојбини, која је за 7 година његовог епископства постала „нова“. Из тог кофера оца свих нас свештеника и нашег сестринства, кофера предања, мирисала је свјежина и осјећао се танани лахор вјечне младости и живости, који је у свима нама будио вољу на покрет који нас је водио Христу у загрљај.

Период архипастирског рада владике Атанасија за мене је представљао период седмогодишње крсно-васкрсне радости служења с њим. Како је једном неко духовито запазио, он би нас свештенике у једном дану по седам пута на крст распињао и исто толико пута васкрсавао. Ваљда стога да бисмо схватили оно чему нас је непрестано поучавао – да је Христово распеће наше распеће и да је Христово васкрсење наше васкрсење. Имам снажан утисак да свештенослужитељска и црквена заједница у Херцеговини гаји, када је у питању владика Атанасије, сличан осјећај као ја. И они и ја бисмо – и тада а и сада – чим искрсне неки духовни или било какав други проблем, окретали своја лица као оном духовном ковчежићу светопредањском и удишући његов мирис поново се надахњивали животом.

Моја данашња ријеч о нашем владици није могућа без извјесних историјских подсјећања. Наиме, с владиком сам већ као студент боравио у Вршцу и путовао у ратом захваћену Хрватску. Имали смо тада заједничку одговорност спасавања избјеглица. Сјећам се како бисмо, послије ноћних служби у Панчеву и Вршцу, цијели дан осјећали полет, храброст, вољу, снагу и вјеру. Убрзо потом услиједио је и наш одлазак у Херцеговину. Свима је било јасно да тада у Херцеговину није било важно само отићи него и „на страшном мјесту постојати“, а она је у својој осмовјековној историји имала углавном та „страшна мјеста“. Међутим, оно што се неизбрисивим словима у историју столовања једног епископа уписује јесте управо његов однос према тој тешкој стварности, а не историјске недаће које задесе мјесто његовог служења. На чему је утемељен владичин христолики однос према комплексној стварности каква је била она у мају и јуну 1992, када је владика дошао у Херцеговину као њен првосвештеник? Увјерен сам да суштину његовог архипастирског служења прије свега треба тражити у његовом односу према најважнијем елементу у Цркви, а то је лаос – народ. Бити свештеник а поготово првосвештеник одувијек је значило, ријечима Светог писма, бити „свједок вјерни“. Само такво утемељење омогућава епископу/свештенику да своје служење доживи као служење, а не као изванредну част, привилегију, или, не дај Боже, надмоћ над заједницом. Владика је служење доживљавао баш као служење управо одбацивањем церемонијалности, формализма, а – с друге стране – увођењем крајње непосредности и тиме животности односа.

Такав однос владике Атанасија према народу и свештеницима у Херцеговини био је потрес, буђење и један нови свештенослужитељски модел који су Херцеговци првенствено усвајали у сусрету с њим. Старије проте навикле на старе, учмале форме, иако збуњене, нису одољеле овом новом изазову, него су кренуле за својим новим духовним оцем. И они сами су охрабривали народ да, када је владика међу њима, буду поред и око њега, једнако као и ми свештеници. Али зато је подједнако искрену грдњу од владике Атанасија могао очекивати и богати и сиромах, предсједник и генерал као и обични човјек и обични војник. Сви су били једнаки пред њим – били цареви или просјаци. Све је било, то јест постајало је ново, а нама је постајала јаснија ријеч да Бог у Христу Исусу „све ново твори“ (Отк. 21.5). У то вријеме бивало је све извјесније да је обнова наше епархије могућа.

Период служења владике Атанасија већ данас се са сигурношћу може назвати временом обнове, или сликовитије – прољећем истинске црквености у Херцеговини. Јасно је да је црквеност и раније постојала али је била угрожена и урушена историјским околностима: различитим облицима ропства који је на разне начине уносило мртвило и страх. Тако је неријетко, умјесто истинске црквености, радије допуштана нека корумпирана црквеност, пуна празног ритуализма, сумњиве религиозности и сл. Као рушитељ лажних идола, који су обично увијек нешто бранили и говорили „не може то овдје“ или „није сада вријеме“, он је рушио све такве и сличне предрасуде. Од нас је очекивао да у свему учествујемо стваралачки, уносећи у тај општи покрет личну посебност али, ако је неко то хтио и могао, и оригиналност. Својом непоколебљивом одлучношћу све нас је покретао да трчимо кроз народ као неки вјесници који непрестано понављају „могуће је!“. Пасивних посматрача и злурадих коментара бивало је све мање а пред нама се откривао темељ истинске вјере и назирали су се стубови и прозори добре наде.

Тако је временом Требишњица поред које смо живјели постала једна велика крстионица. Тврдошка и друге цркве у нашој епархији постале су зачуђујућом брзином мјеста Вечере Господње, мјеста у којима се живот доживљавао као однос с Господом у часу евхаристије. Тако умјесто да плачемо због бомби, граната, погибија и рањавања, наша жалост топила се и нестајала у капима животне радости! Сваком свештенику Христовом владика је заповиједао да не ставља народу „бремена тешка“ и да не буде као фарисеји који „стоје на вратима па нити пуштају друге, нити сами улазе“.

Учио нас је такође својим примјером да Бог хоће свједоке, ученике, а не просто слијепе послушнике. Све је било слично ономе што читамо у Јеванђељу по  Јовану 14.6, то јест све је наликовало благословеној авантури новог живота у Духу, за који су створени људи „не од крви, нити од жеље тјелесне, нити од жеље мужевљеве, него од Бога“ (Јн. 1.13).

Треба рећи и то да је владика нарочито подржавао рад вјероучитеља, дајући им основне смјернице а опет сваком остављајући простор да буде свој. Дјеца, омладина, сви су кренули у Цркву. Млади људи су врло брзо Цркву почели осјећати као свој дом, а тиме су, у ствари, учили и одрасле гдје им је мјесто, то јест гдје треба да буду и они. Родитељи нису могли остати равнодушни према чињеници да њихови најмилији радосно силазе у воду крштења и – док им на лицу сија радост васкрсења – неумољиво позивају и њих да изаберу живот.

Ако архипастирско дјело патријарха Павла најбоље описује његова чувена узречица „Будимо људи“, то јест његова ријеч о људскости, онда архипастирски рад владике Атанасија најтачније описују ријечи које и данас врло често изговара: „Будимо пажљиви!“. Често нам је понављао да је „пажња друго име за љубав“. Пажња онако како је владика доживљава и небројено пута помиње подразумијева, како ми се чини, у првом реду одговоран однос према Богу, према другоме а у крајњој линији и према самом себи.

Да поменем још и то да је владика Атанасије с нама свештеницима и вјерницима преносио на леђима тоне хуманитарне помоћи и подијелио милионе марака сиромашнима, сирочадима и избјеглицама, а да притом ниједна пара није прионула за његов свештенички длан. Подједнако предано као и у наведеном послу играо је са свештеницима, са војницима и са дјецом фудбал, али је исто тако налазио времена да учи, да предаје, да пише. Али више од свега да свједочи истинску вјеру – дјелом и ријечју! Након седам година архипастирског дјелања у Херцеговини, владика Атанасије се повукао с трона херцеговачких епископâ. Једном приликом је рекао како је тиме хтио да покаже да неко у овом народу може и драговољно да се одрекне власти. Премда је ову владичину одлуку и потез условило много објективних разлога, чињеница је да је један од њих несумњиво био и тај што је владика Атанасије, својим животним искуством и мудрошћу, и те како добро спознао да је свака власт, па макар она била и духовна, велико искушење и бреме.

О владичиној личности и његовом првосвештеничком раду сигуран сам да ће се надугачко и нашироко писати и говорити у будућа времена! За данас само ових неколико скромних знакова поред живописног пута једног великог пастира и учитеља, Атанасија Херцеговачког, уз ријечи благодарности организаторима овог скупа и двојици истинских свједока вјере православне владикама Атанасију и Амфилохију.