ПРЕКО ПРАГА, РИЈЕЧИ

Возови

Возове сам заволио још у најранијем дјетињству. Мој отац је био жељезничар, па су се његова љубав и интересовање за возове пренијели и на мене. Најприје сам их, као сасвим мали, посматрао како, носећи руду, пролазе поред куће моје тетке Стане. Често су то биле велике композиције, поготово за око једног дјетета. Дугачки воз који је превозио руду звао се “специјалац“. Изгледао је моћно када би протутњао кроз планину, оглашавајући се повремено препознатљивом сиреном. За разлику од дивљења према електричном возу, парну машину сви су гледали помало подсмјешљиво, иако нико није могао порећи да је и она воз. Наш рударски градић био је право уточиште за једну такву стару госпођу. Вареш је, чини ми се, био посљедње мјесто на свијету на којем је још увијек функционисала парна машина.

Не сјећам се када сам први пут ушао у воз. Све су прилике да је то било још у узрасту када нисам био свјестан себе. Мој отац, који се разболио када ми је било три године, често је боравио на Кошеву, у сарајевској болници, па сам с мајком и братом путовао возом њему у посјете. Имали смо и попуст, такозвану режијску карту, јер су и мој отац, и отац мог оца, ђед Љубо, били жељезничари. Вјероватно бих због тога увијек, када сретнем жељезничара, осјетио према њему неку присну, рођачку наклоност, иако нисам знао ни ко је, ни одакле је. Штавише, при таквим сусретима у мени се увијек јављала наивна дјечија помисао: мора да је и он познавао мога оца!

Мој први сусрет са возом догодио се, дакле, још у вријеме када нисам био свјестан онога што се збива око мене. Мајка ми је, када сам одрастао, причала како ме је неки господин, сједећи у возу преко пута мене, још као четворогодишњака упитао да ли знам да читам.Одговорио сам да знам иако сам заправо знао тек понеко слово. Пошто је посумњао у мој одговор, времешни господин ме је, како ми је мајка препричавала, замолио да му прочитам натпис испод прозора, а ја сам као из топа испалио: „Не нагињи се кроз прозор јер ћеш испасти!“ Сви су се смијали, поготово мајка која би често током путовања читала реченицу написану испод прозора објашњавајући ми њено значење. Касније сам ово упозорење научио и на њемачком језику. Као да и сада јасно видим малу металну плочицу и на њој црним словима угравиране ријечи: Lehnen Sie sich nicht aus dem Fenster.

Возови су тако с временом постали мој животни простор. Сигурно да има оних који су путовали много чешће, међутим, за мене је свако путовање возом било непоновљиви догађај. Памтим и велике и мале возове, локалне и међународне: од Вареша до Подлугова, од Сарајева до Београда, као и оне од Москве до Петрограда, и од Брисела до Амстердама. Путовао сам свим класама и разним возовима, од парне машине до најмодернијих, брзих возова; увијек с осјећајем пријатности коју је рађала неизвјесност што је та путовања пратила.

Да сам писао о својим путовањима, до сада би цијели један воз, с много вагона, био потребан да у њега смјестим све забиљешке о ономе што сам видио и чуо у купеима и на успутним станицама. Писао бих, на примјер, о предјелима које сам посматрао кроз замагљене прозоре, о скривеном смијеху при сусрету са пијаним путницима, о томе како сам плакао гледајући залазак сунца док воз јури кроз равницу, или о лицима људи којима нисам знао чак ни име, мада им ликове и данас памтим. Писао бих и о онима са којима сам ненадано постајао близак, да би ми по изласку из воза остајали само у блиједом сјећању, попут неких личности из снова; писао бих и о сновима и буђењима у возу, о промашивању станица, о притајеној, али увијек присутној свијести о томе да ме на крају сваког путовања, ма куда мој воз путовао, неко или нешто очекује. Што више мислим о томе, све сам сигурнији да путовања возом могу вољети само они  који воле неизвјесност тијесно повезану са путовањима; неизвјесност која све нас што путујемо зближава и чини да постанемо присни, макар само до сљедеће станице.

Возови су у то вријеме често стајали сатима, чекајући да се мимоиђу са другим возовима. А онда би, тик поред нашег, протутњао други воз, са неким другим путницима. Иако се то збивало муњевитом брзином, и једва да сам успијевао да разазнам обрисе туђих лица, нисам се могао отети утиску да су тај воз и људи у њему заправо неки други „ми“ – са истим лицима и истим животима; ми који смо на тренутак упловили у ову нашу из неке друге, туђе реалности.

Мени су у возу често постављали питања, нарочито када би чули да учим богословију. Од тога „ко је Бог“, „гдје је Бог“, „зашто допушта ратове“, па све до питања „зашто овај воз тако дуго стоји овдје?“ Никада се због тога нисам много узбуђивао. Истину говорећи, ма како различите ставове имали, ни моји саговорници ни ја нисмо имали куд. Били смо заточеници једног тренутка у времену и простору, који смо морали дијелити без обзира на своје ставове. Неријетко бисмо у међувремену постајали пријатељски настројени једни према другима, дијелећи посљедњи комадић хљеба или пиће.

Кондуктери су тек били прича за себе. Сви они су били добри психолози. Одлично су познавали и људе и живот. Када бих у купеу, поготово онда када у њему није било путника, отворио књигу и почео да читам, један стари кондуктер би ме увијек са смијешком упозоравао: „Мали, ни глуп није лако бити, а камоли паметан. Чувај се!“

Свако путовање возом се претварало у драгоцјено искуство. Они мудрији знали су: шта год да се догоди – нема се куд; трпи док воз не стигне до циља, а послије настаје друга стварност. Тако сам врло рано схватио да је путовање возом умногоме налик на реалан живот: сви смо на истом путу, ма како различити били, и зато је ваљало трпјети. Та свијест путнике зближава доприносећи међусобном разумијевању. Зато је воз у мојим очима добијао готово онтолошку моћ. Постајао је налик великом, покретном дому. Њиме путују и они који се представљају лажно: ту су и крадљивци, и лажљивци, и завидљивци. Али како путовање одмиче, све се лагано разоткрива: сваки карактер добија своје право име; све маске незадрживо падају. Тако воз постаје један реалан животни простор, са свим елементима стварности.

Реалност која у возу влада понекад је сурова, понекад смијешна или радосна, понекад збуњујућа. Воз може бити путујући логор, весели караван или брод на шинама. За мене су возови одувијек били насеља пуна живота смислена само онда када у њима има људи. Свакога ко бар на кратко уплови у њихов свијет, возови надахњују необичним искуствима и незаборавним сусретима. Ваљда је зато једном речено да гдје нема возова – нема ни живота. Живот је једно непрекидно путовање до станице која ће нас највише обрадовати, до апсолутне среће, до мјеста на којем нема туге и бола, до мјеста сусрета са Оним који јесте и који чини да и ми јесмо. Свака пролазна радост је само пролазна, успутна станица. Зато су нам потребни возови. И путовања. Они нам откривају истину о пролазности и снагу чежње за Непролазним.