Излагање на 18. конференцији Фонда јединства православних народа , Требиње 6. априла 2012.
Ако бисмо се запитали шта је идентитет нашега Госпoда Исуса Христа, одговор би био јасан и недвосмислен: Он је Син Божији. Ако би нас, хришћане, неко запитао који је наш идентитет, могли бисмо рећи да само име нуди одговор: ми смо хришћани, крштени смо у име Исуса Христа и тако смо постали синови и насљедници Царства Божијег. Дакле, увијек је најважније питање: ко си ти, ко сам ја, ко је он/она. То питање је много важније од тога шта смо ми по природи. Отуда ми се чини неопходним на почетку разграничити да ли постављамо питање ко је један Европљанин или шта је један Европљанин? Овдје, у Херцеговини, ако људи желе да сазнају ваш идентитет – обавезно ће почети питањем чији си ти, од ког си племена, а потом ће услиједити и питања одакле си, из ког краја. Све у жељи да вас идентификују, да вас препознају.
Међутим, колико год да добијете информација ко је неко, чији је и одакле је – неће бити могуће да га препознате на прави начин, нити да га упознате уколико вам се он не открије као јединствен и непоновљив – независан у односу на оно чији је и одакле је. И ви морате бити спремни да је он сасвим другачији од онога шта говори искуство о његовом крају и поријеклу. Једина могућност да дође до истинског упознавања, а не до формалног препознавања међу вама биће ако му допустите да увијек и сасвим буде другачији од онога какав сте претпоставили да ће бити. У сваком другом случају, постоји опасност да сасвим укинете његову личност, поништите његову слободу и идентификујете га погрешно. Онај кога будете идентификовали, укидајући му слободу да он буде јединствен и непредвидљив, он више неће бити оно што јесте.
У наше вријеме много се говори о европским интеграцијама. Начелно, не постоји ништа нормалније ни природније за једнога хришћанина него да тежи зајединици, интеграцијама. За нас је задата категорија јединство и саборност. Наше служење на земљи је служење јединству, а не подјелама. Међутим, постоји један парадокс: ми можемо служити само оном јединству које подразумијева очување различитости, и то у апсолутном смислу ријечи. Можда се питате како је онда могуће идентификовати некога ко стоји насупрот нас тако да буде једно са нама и да будемо у заједници са њим, а да остане сасвим другачији и различит од нас. Усуђујем се не препоручивати знање или сазнање како пут, односно посједовање што више информација о некоме, о његовом поријеклу, менталитету, образовању и васпитању. Не говорим у овом тренутку ни против тих ствари, нити се плашим онога чега се многи плаше, а то је сабирање безбројних информација о нама, до те мјере да постоји фобија да неко све прати и зна. Таква фобија је постојала и постоји чак и код неких духовних људи. Као што, узгред речено, није разумљива ни фобија од такозваних европских интеграција, уколико схватимо да знање о другоме не значи и истинско познавање другога. Као што се много говори о европским интеграцијама, тако се уистину често помиње и идентитет људи и народа. Сигурно нећу бити усамљен ако закључим да толико говорење о идентитету највише личи на вапај, крик због изгубљеног или нејасног идентитета.
Усудићу се да изрекнем једну, чини ми се, смјелу тезу: тај немир извире из погрешне поставке, по којој изгледа да је важнији свијет, у овом случају Европа, него човјек. Свети оци Истока су у своје вријеме велики немир јелинске философије умирили открићем и сасвим другачијим ставом од јелинског, а који гласи: није човјек микрокосмос у макрокосмосу него макрокосмос у микрокосмосу. Није човјек ради свијета саздан него свијет ради човјека. Није Европа важнија од човјека, а за Европу је и те како важан сваки човјек. Дужни смо одговор који човјек? Одговор је: слободан човјек. Који је то слободан човјек и како ћемо га препознати? Понављам, нећемо га препознати скупљањем информација о њему. Човјека познати, а оставити га да буде слободан – могуће је само на један начин. Тај начин је љубав, боголика, христолика, жртвена, несебична, обожена. Љубав која препознаје другога не по његовим каквотама него другога као своје огледало без којег не може познати ни себе, не може се идентификовати нити спознати свој идентитет.
Чврсто вјерујем да је у наше вријеме задатак Цркве да поново открије свијету колико је важна карика која нас везује са вјечношћу, карика која, јеванђелским језиком речено, гласи: човјек је слика Божија. Задатак Цркве би био у томе да људима покаже пут – како да у њиховим животима заживи свјетлост Светотројичног јединства у коме је свака личност посебна и нема подјела и атака на другост већ је управо другост конститутивни елемент тог јединства. Црква има задатак да та истина буде откривена људима, а тај задатак подразумијева храброст и борбу, не просто да људи изаберу добро у односу на зло него борбу да добро побиједи зло. Отуда су нецрквене, нехришћанске и неправославне све фобије, па и фобија од европских интеграција.