03.09.2016.
Трибину је замислио и четверо тумача светога слова окупио лексикограф Влахо Богишић. Његова је идеја и изведба, а све друго, заправо, припада свијету и његовим крајностима, које се простиру од цивилизације до параноје, и натраг.
Света је књига шлагворт за цивилизацију. Или као што фундаменталисти воле рећи: кршћанство (или ислам) је у темељу Еуропе (или Турске). Света књига је истовремено шлагворт за параноју. Готово сви тирани нашега свијета, од Изабеле, краљице Кастиље и Леона, која је жидове и муслимане протјерала из свога католичког краљевства, до Абу Бакра ал Багдадија, калифа Исламске државе, који на своме територију убија, претвара у робље или, у најбољем случају, превјерава све који нису његова вјерозакона, за свједока и потврду исправности својих поступака узимали су свету књигу. Тек су се у двадесетом стољећу појавили тирани атеистичких свјетоназора, Стаљин и Пол Пот, који су шлагворт за своје поступке тражили мимо светих књига. Хитлер, пак, који је замишљао обнову и домаштавање некакве хибридне пангерманске религије, био је по властитој духовној инспирацији паганин, али један од првих и најважнијих његових потеза у освајању апсолутне власти био је – склапање конкордата с Ватиканом. Реторика његова режима је, како се примицао пораз, све више попримала кршћанска обиљежја, као што су и неке од земаља нацистичких савезница биле својеврсне теократске диктатуре. Хитлер је војно и дипломатски потпомогао побједу Францисца Франца и његове фаланге, те успоставу католичке државе у Шпањолској. У Словачкој му је монсињор Јосеф Тисо, католички прелат, био предсједник државе. (У Независној Држави Хрватској, која би вам, можда, прва на ум пала, ствар и није била тако једноставна. Усташки покрет био је по својој нарави и идеолошкој потки изражено антиклерикалан. Па када би се поједини свећеници и бискупи сродили с режимом, била би то, у правилу, посљедица њихова приближавања усташама, а не усташког приближавања Цркви. Разлика постоји и није небитна.)
Нова књига
Осим што је шлагворт за политичку параноју, света је књига шлагворт и за безбројне приватне, особне и интимне параноје. Било интелектуалне, било клиничке. Луднице су пуне пророка, врховних свећеника и правовјерника. Наратив лудила пречесто је заснован на наративима свете књиге.
Али да се вратимо на сам почетак: света је књига шлагворт за цивилизацију. И свако радикално или револуционарно настојање да се та чињеница оспори или преокрене завршава лоше. С ером просвјетитељства, која је свој револуционарни врхунац доживјела револуцијом из 1789, успоредо су се почеле развијати двије цивилизацијске линије. Она која се активно настављала на свету књигу, и она која је, уздижући на највиши пиједестал знање и слободу човјекове воље, замислила нову књигу, на којој ће слиједом рационалних сазнања, повијесних искустава и знанствених открића, бити темељена будућност човјечанства. Није било замишљено да енциклопедија замијени свету књигу, али јест, било је предвиђено да се друштвена заједница оријентира према њој. Ако је земља, као што у енциклопедији пише, доиста округла, а јест округла, онда је неважно вјерује ли нетко да је земља округла или вјерује да је равна плоча.
Али у тих двјестотињак година секуларне Еуропе, засноване на идеји о слободи, братству и једнакости, на енциклопедији и на праву свакога човјека да вјерује или не вјерује, догодило се којешта што је указало на несавршеност енциклопедије. То не значи да се треба вратити светој књизи, као што сматрају фундаменталисти, нити да, супротно властитим очима, ваља опет вјеровати да је земља равна плоча, да се људи нису спустили на Мјесец и да се од мастурбације суши краљежница – у што су све вјеровале заједнице без енциклопедије, без обзира на то што у светој књизи не пише ништа о мастурбацији и астронаутима – него значи да света књига и енциклопедија нису ни конкурентске, ни равноправно важеће књиге, него књиге које свједоче о различитим разинама приватне, друштвене и цивилизацијске збиље.
У сриједу 7. рујна, у великој дворани Кина Еуропа, у девет сати навечер бит ће, у оквиру Фестивала свјетске књижевности, одржана трибина “Свете књиге, свети траг”, на којој ће се, под модерирањем Влаха Богишића, говорити о светој књизи. То само по себи и не би била вијест – осим, можда, да о томе на истом фестивалу бесједи Јорге Луис Боргес, а да му питања поставља Инослав Бешкер – али изабрани су гости који, можда, својим вишегласјем и изненађујућим цастом могу надомјестити Боргеса. Један православни владика, један тумач Курана, један доминиканац и једна израелска повјесничарка. Квартет као из снова: четверо људи с једнако снажним потенцијалом књижевних ликова, а истовремено и стваратеља.
Сјена трауме
Фаниа Оз-Салзбергер рођена је 1960. у кибуцу Хулда, као припадница оне генерације која није имала другу ни претходну домовину осим израелске, и која је одрастала у сјени велике и страшне трауме Холокауста, политичке сегрегације и настојања да се наново посвети света земља. Фаниа Оз-Салзбергер прошла је дрил уобичајен за одрастање у перманентном рату, служила је као часница у израелској армији, студирала повијест и филозофију, докторирала на Оxфорду, под менторством Изајије Берлина… Професорица је на Правном факултету у Хаифи, гостујући предавач у Принцетону, врло активна публицистица у најважнијим еуропским и америчким новинама и часописима. Вишеструко је ангажирана мировна активистица. Са својим оцем Амосом Озом, који је један од највећих романописаца данашњице, написала је књигу “Жидови и ријечи” (хрватски пријевод објављен је лани, код Фрактуре). Можда и нисмо залуду спомињали Боргеса: у овој очаравајућој књизи кћерка и отац Оз крећу се из садашњости у далеку и у митску прошлост, одмах затим натраг, па опет тамо, све у пола ријечи и реченице, разлажу, приповиједају и анализирају што су Жидовима – а још прије и жидовима – значиле ријечи, и како су од њих, од ријечи, градили свој идентитет. Необична, изазовна и помало опијајућа књига, у којој двоје писаца ни једном ријечју ни реченицом не претендирају на то да пишу фикцију, да фабулирају и измишљају – управо супротно, обоје су, у одређеном смислу, заклети на истину и на зауздавање маште – а њихов текст свеједно зазвучи као Боргесова кратка прича.
Књига “Жидови и ријечи”, а онда и особа Фание Оз-Салзбергер, многоструко су важни за ову тему. Израел је пупак Еуропе, Јерузалем је родно мјесто абрахамских религија, гдје су се рађали наши богови и анђели и све наше мржње, а у посљедњих седамдесетак година, у времену у којему се зачео и живот ове ауторице, Израел је са својим светим земљама и светим тлима простор на којему се сучељавају, сукобљавају се и суживе супротстављена начела легенде, фикције и свете приче, и материјалног свијета, начела свете књиге и енциклопедије, духа и тијела… Уза све остало, књига кћери и оца Оз својеврсни је пледоаје против злоупотребе маште и легенде, а онда, и прије свега, против тривијализације свете књиге и тривијализације ријечи.
Франо Прцела, бијели фратар, родио се у Сињу 1966. У Загребу је завршио класичну гимназију и започео студије теологије на Католичком богословном факултету. Дипломирао је у Бонну, и у Њемачкој засновао каријеру – ако је примјерено монаштво и пасторални рад називати каријером – бавећи се теологијом, а помало и религиологијом и уређивањем часописа. У нека доба се, како се укорјењивао у њемачкој средини, у њему јавио идентитетски проблем карактеристичан за интелектуалце и писце, али, на само мало друкчији начин, и за обичне гастарбајтере, раднике на грађевини и ноћне чуваре. Није постао Нијемац, а у значајној мјери је престао бити – Хрват. Или је престао унутар себе пратити све хрватске трансформације, и више није био Хрват какви су данашњи Хрвати. То га је, међутим, додатно усмјерило на бављења питањима специфичнога и локалног, хрватског карактера. Како то већ бива, можда је о локалном идентитету наспрам онога универзалног почео више мислити него што би мислио да се друкчије потрефило и да је остао у Хрватској.
Годинама већ, о свом трошку, као осамљени ентузијаст Франо Прцела организира Пепелницу умјетника, једнократни духовно-интелектуални форум, на који позове теолога, умјетника, писца, новинара, да излажу и разговарају на тему стваралаштва. Првих би година, док је Кловићевим дворима равнала Весна Кусин, тамо испросио простор и суорганизацију. Када се с промјеном политичке власти промијенила управа, па нова равнатељица и њезини сурадници нису имали појма ни тко је Прцела, ни што ту тражи, Пепелница умјетника је накратко завршила на улици. Удомљена је затим у Загребачком казалишту младих, гдје је само настављено оно што је прије започето, у једногодишњем ритму, у времену Пепелнице, у нека глуха годишња доба, мимо занимања медија и мимо икакве институционалне подршке и јавног спектакла. Насупрот раскоши ријечи и легенде стоји Прцелин аскетизам. Али је начело, заправо, исто.
Задње од задњих села
Енес Карић рођен је 1958. на обронцима Влашића, у задњем од задњих села, званом Вишњево, тамо иза Глухе Буковице, која се у локалним босанским узречицама и анегдотама сматра крајем свијета. О том је крају прије неколико мјесеци објавио сјајан, паметан и духовит, и савршено незамијећен роман, “Боје вишње”. Али Карић је романописцем постао након што се већ одавно формирао као исламски теолог, професор на Факултету исламских наука у Сарајеву. Стручњак је за тефсир (тумачење Курана), и преводитељ муслиманске свете књиге. О тачности и прецизности његова пријевода Курана овај читатељ, наравно, није компетентан говорити, али у литерарном и пјесничком смислу Карићев пријевод је без премца. Као и сваки успио пријевод – пријевод који је сам по себи и умјетничко дјело – и овај је у славу онога што је превођено, али и самога језика на који је превођено.
Енес Карић дјеловао је као имам – дакле као дјелатни исламски свећеник – био је кандидат за реис ул улему, али је изгубио на изборима против Мустафе Церића, дугогодишњег реиса који је вјерско звање успијевао преточити у озбиљну политичку моћ (ње је, истина, нестало, исхлапила је чудом чим је Церић престао бити реис). Тиме је, можда, Исламска заједница у Босни и Херцеговини изгубила прилику да у Енесу Карићу задобије интелектуално и духовно супериорног вјерског вођу, али су исламска знаност, а поготову босанска књижевност, биле на силном добитку.
О исламу у сувременом свијету, о муслиманскоме Богу, о светој књизи као шлагворту за рат и за цивилизацију, на нашим језицима, вјеројатно, нитко није тако позван да говори као што је Енес Карић. Али не ради се ту само о знању и о позвању, па ни о духовноме дару, него и о ономе што обично бива запостављено и прешућено, па чак и озлоглашено – о дару маште. Чињеница да је Енес Карић велики писац босанског језика његовоме говору пружа посебну вјеродостојност. Једно је о светој књизи говорити у вјерскоме храму, једно је о њој говорити из теолошке перспективе и из перспективе тумача, али је нешто посве друго говорити – или писати – свијету за који се не зна вјерује ли или не вјерује. У првом случају, у храму, говорник се обраћа вјери у људима. У другом се случају обраћа знању, а у трећем и најделикатнијем обраћа се првенствено – машти.
Владика Григорије, епископ захумско-херцеговачки, родио се 1967. у Варешу, као Младен Јеврић-Дурић. Године 1977, након што је неким законом било одређено да иста особа не може имати више имена или више презимена (осим у случају вјенчања), породица с традиционалним двоструким презименом презвала се у Дурић. Основну и средњу техничку школу похађао је у родном Варешу, а онда је као седамнаестогодишњак пошао у Београд, на Богословску школу. Богословски факултет студирао је у Скопју. Замонашио се на самом почетку рата у Босни и Херцеговини, 23. липња 1992. Четири године касније постаје игуман манастира Тврдош код Требиња. У Атени похађа постдипломске студије. По благослову патријарха српског Павла, а на немало изненађење заинтересиране јавности, Григорије бива устоличен на владичански трон 3. листопада 1999. Још није имао ни пуне тридесет и двије године.
Суочен са стадом
Григорије дијели бар једну заједничку околност с Фаниом Оз-Салзбергер: формирао се у рату и у околностима међунационалне и међувјерске мржње, нераздрјешивог чвора међусобних кривњи, када је, већ и са становишта свакодневних животних опортунитета који се покаткад љепше зову националним интересима, добро и корисно бити националист и шовинист. А је ли то кршћански (исламски, жидовски…)? На ово ће питање сви једнако одговорити, од мученика за екумену и за дијалог до вјерских фундаменталиста и до зуба наоружаних проповједника светог и профаног рата, сви ће рећи да није кршћански (исламски, жидовски…) мрзити другога, јер сви смо ми, бива, дјеца Божја. Али тко год би се доиста држао тог начела, остајао би сам, суочен са својим стадом, с народом или с руљом.
Људи од једне књиге
Другу околност Григорије дијели с Енесом Карићем: сјајно влада језиком, бриљантан је говорник и проповједник, одличан писац (с повременим пјесничким амбицијама). На јавној сцени неколико околних земаља – или сликовитије речено: међу до јучер зараћеним народима – Григорије нема премца у јавном говорењу и у реторици. Има тај дар да људима говори оно што не желе чути, али тако да слушатељи његове ријечи прихвате као своје властите. Има ту снагу да стане наспрам већине, да буде сам. То му онда омогућава да никад не буде сам.
Не знам када се на једном мјесту у Загребу нашло четверо тако занимљивих људи и када сам од некога јавног говорења тако много очекивао као од овог. Наравно, слушатељева ће очекивања бити изневјерена. Свијет се неће промијенити, земља се неће спорије окретати, нити ће разумијевање међу људима бити мање начелно, а мржња и предрасуда мање конкретна. Али важно је да се говори и да се слуша, поготову у околностима које нису ни пригодне ни церемонијалне. Наиме, након свих великих крвопролића, након терористичких напада, ратова и великих преврата, али и након устоличења нових вјерских поглавара, у великим храмовима свијета, па онда и код нас, уприличују се екуменске молитве, сусрети различитих вјерских службеника у џамијским и црквеним двориштима. И од свега тога остају, углавном, само слике на којима су разлике у одеждама и мондурама, у покривалима за главу и мантијама. Само ципеле су им, у правилу, исте или сличне. Ципеле су најближе споразумијевању и свјетском етосу. Све је друго непремостива разлика у костимографији.
А свете књиге? Оне су, кажу, из заједничког извора. Увир им је, такођер, заједнички. Али што с књигама које људи не читају? Или с људима од једне књиге, који су много опаснији и од оних који ниједну не читају? Да би се разумјела и прихватила једна књига, ваљало би прочитати и многе друге, свјетовне и свете. То је већ прича о цивилизацији. Света је књига шлагворт за цивилизацију само док иза ње стоје библиотеке других књига. Гдје год је једна и једина, света је књига шлагворт за параноју.