Много година је прошло откако сам упознао Вула Копривицу. Сарађивали смо и радили заједно. Велика источна кула у манастиру Тврдош и спомен-црква у Требињу двије су складне грађевине које никад у животу нисам погледао, а да се нисам сјетио њиховог неимара. Ту, док је клесао камен, често смо разговарали. Било је необично пријатно дијелити у те дане, у нашој манастирској трпезарији, комад хљеба са овим топлим, живим и увијек радошћу надахнутим човјеком. Од тада па до његовог посљедњег издаха били смо пријатељи. У том пријатељству није било никакве неискрености и досаде. Сваки сусрет био је радост, окрепљење и осјећај милине праћен поносом што је један такав човјек добар и благ према мени. Тек када се разболио схватио сам у пуном смислу ријечи шта је тај горостасни господин значио како мени тако и цијелој нашој заједници. Тешко ми је падала његова болест. Било је непријатно гледати како копни планина и како се суши једна жива и плодоносна ријека. Али и у тим часима болести није га напуштао дух и ведрина, па је већ озбиљно оболио од опаке и страшне болести дошао, на наш позив, на освећење цркве у Благају. Тијело је већ било слабо, али срчани дух је био тако силан да су се његова животна радост и љубав према животу као нијеми пркосни чемпрес извијали између стотина људи који су стајали око бијеле цркве у Благају. Вјерујем да ће вечерас пјесници рећи и испјевати многе достојне ријечи о његовом неумрлом лику. Међутим, овом приликом желим да језгровито изразим како сам болно и неутјешно доживио његов одлазак од нас. Надам се да ћу вам ријечима које слиједе макар дјелимично приближити зашто је важно бар да покушамо да личимо на Вула Копривицу, те и то колики је дар кад нам Гопсод пошаље некога таквог у наше животе.
Смрт неимара и пјесника Вукића, Вула Копривице доживио сам као пад високоврхног храста, који је сваком био прибјежиште и хлад. Његов одлазак значи гашење једног бистрог жубор врела; његове огромне окамењене бијеле руке као да нас питају: ко ће сада камену живот давати. Склапање крупних, топлих и добронамјерних очију личило је на затварање града, дана, на гашење ватре крај које се свако могао огријати. И два клонула брка, баш као она у древних јунака, као да су нам говорила: сада сте сирочад, без брата и оца. Уистину био је високоврхни храст, племенита душа која је увијек објављивала побједу. А онда се, како то увијек бива кад умре Божји човјек, родила пјесма и зато, вечерас пјевајте! И увијек пјевајте о јунацима и људима као што бјеше Копривица Вуле, јер ће се једино тако опет рађати јунаци и људи!