БЕСЈЕДЕ

О пријатељству

(Слово о десетогодишњици “Кошаркашког кампа Дејан Бодирога”)

Добро вече, драги пријатељи, добро сте нам дошли! Намјерно сам вас поздравио као пријатеље. Нисам вам се обратио са „браћо и сестре“, нити са „даме и господо“ зато што желим да нагласим ту толико важну реч – пријатељство. Понеки од вас и међу вама су и моји непосредни пријатељи, али већина јесу пријатељи мога пријатеља и отуда ова пријатељска, опуштена и свечана атмосфера. Имати пријатеља је можда и највеће богатсво. То значи никада не бити сам. Ма гдје били и ма шта радили, ако имате пријатеља, ви у сваком часу осјећате подршку и охрабрење које не мора никако и ничим да се исказује. Та подршка просто постоји. Но, имати пријатеља није само проста привилегија и дар. То је озбиљна и одговорна брига јер се пријатељство гаји као цвијет. Оно се тешко развија и стиче, а лако се изгуби и увене. Многи људи нису свјесни тога и зато су често тужни и сами. Тужни су јер губе, јер не пазе на пријатељство и пријатеље. Однос пријатељства подразумијева да увијек и у свему чините свога пријатеља чашћу већим од себе; да брижно и њежно пазите да се не постављате већим и бољим од њега; да будете са њим у радости и жалости, у вољи и у невољи, увијек као слуга, а никада као господар или наредник. Кад га хвалите, да пазите да то не буде испразно ласкање; кад му скрећете пажњу на грешке – то мора бити пуно искрене љубави. Кад вас позове или нешто замоли, тада нема изговора; сваки изговор је издаја и гријех, и опасност губитка најдрагоцјенијег имања – пријатељства. Ваш пријатељ је ваша снага и радост. Свака небрига о цвијету пријатељства је губитак радости и снаге. Ово није само пуко теоретисање и немогућа мисија  – ја имам пријатеља који се тако понаша и чува наше пријатељство. Он је наш домаћин вечерас.