Зло нестаје и пусти, суши се и умире, а добро цвјета и траје вјечно. Прошле године из тиска је изашла пета књига епископа захумско-херцеговачког и приморског, владике др. Григорија под насловом Преко прага. Издавач је Лагуна, Београд, дизајн корица је урадила Невена Мишковић, а штампу и повез Марго-арт, Београд.
Аутор књиге је рођен 1967. у Варешу, гдје је завршио основну и средњу школу. Српску православну богословију „Свети Сава“ у Београду уписао је 1985., а дипломирао 1989. Исте године уписао је Православни богословни факултет Универзитета у Београду. Године 1992. је замонашен у манастиру Острог, а потом је прешао у обновљени манастир Успења Пресвете Богородице – Тврдош код Требиња. Православни богословни факултет је дипломирао 1994. Постдипломске студије у Атени похађао је у раздобљу од 1995. до 1997. Именован је за игумана манастира Тврдош 1996., а сљедеће године постаје архимандрит. Године 1999. постаје епископ зехумско- херцеговачки и приморски. На Православном богословском факултету Универзитета у Београду, 2014. обранио је докторску дизертацију, стекавши звање доктора теологије. До овог наслова, објавио је четири књиге. То су: Долази час и већ је настао, Лазар, Прича о старом краљу и Радост живота.
Владика др. Григорије се сматра даровитим босанскохерцеговачким прозним писцем, који – како стоји записано на овитку књиге – „наставља најбољу традицију приповедача на српском језику, од Перта Кочића до Зуке Ђумхура, Иве Андрића или Меше Селимовића.“ Иначе, лирика др Григорија уопће, а посебно ова, презентирана у овој књизи, одликују се изванредном психолошком анализом људи и догађаја. Заправо, његова лирика је рефлекс стања њега самога. Његове душе. Јер, Владика упорно, увијек и у свакој прилици трага за истином, правдом, солидарношћу и поштењем. И бори се за истину, правду, солидарност и поштење. За њега су те четири психолошке категорије упоришна точка, теолошко мјесто. Јер, теолошко мјесто није нација, држава. Трага др. Григорије за тим узвишеним вриједностима и као високи свећеник. Али, и као Човјек. Јер, дакако, наведене психолошке категорије су претпоставка опћега мира. Како опћег мира у људским душама, тако и опћег мира међу људима, грађанима. Сусједима. Неовисно о раси, боји коже, сполу, језику, вјери. Као миротворац, трага и бори се стално и без престанка. У складу с узвишеним упутама Евенђеља по Матеју. Онако, како је то апострофирано на златним страницама Светога писма – у Еванђеоској бесједи на Гори. А управо се на миротворце односи рапсодијско седмо Блаженство, које гласи: „Благо миротворцима: они ће се синовима Божјим звати!“ „Да, тако је говорио – еванђелиста Матеј!“
Књига Преко прага састоји се од Садржаја (5-6), двадесет и три новеле и биографског текста О писцу (159). Прва новела носи наслов Праг, а посвећена је „Мајци и оцу“ (7-10). Друга новела гласи Возови (11-16). Трећа новела носи наслов Житомислић (17-22). Четврта новела гласи Острог (23-28). Пета новела носи наслов Лопта (29- 35). Шеста новела гласи Смијех (37-43). Седма новела носи наслов Камена суза, посвећена је „Проти Стевану Правици (1854-1925) и требињским Србима страдалим 12. августа 1914.“ (45-58). Осма новела гласи Море (59-63). Девета новела носи наслов Захвала (65-71). Десета новела гласи Петар Зимоњић (73-75). Једанаеста новела носи наслов Крштеница (77-81). Дванаеста новела гласи Дјеца (83-86). Тринаеста новела носи наслов Сакиб (87-91). Четрнаеста новела гласи Жива вода, а има мото „А ко је ближњи мој? (Лука. 10: 29)“ (93-101). Петнаеста новела носи наслов Петар (103- 111). Шеснаеста новела гласи Ране (113-124). Седамнаеста новела носи наслов Брига (125-130). Осамнаеста новела носи наслов Гробови (131-135). Деветнаеста новела гласи Филип(137-140). Двадесета новела носи наслов Ања (141-144). Двадесет и прва новела гласи Немања (145-148). Двадесет и друга новела носи наслов Анастасија; посвећена је „Свима који су се борили за њен живот“ (149-151). Посљедња, двадесет и трећа новела гласи Тврдош (153-158).
И управо с посљедњом новелом, завршит ћемо приказ овог прегнантног штива. Владика др. Григорије на самом крају наводи: „Тврдош ме је седам година учио значају простора а да тога нисам био свјестан. Био је то живот у коме мјесто-простор, живот чине сличним себи. У племенитом окружењу, гдје видик испуњавају млади виногради и маслињаци, који каскадама силазе до тихе и широке ријеке, закривене густим растињем, и гдје голема планина заклања небо, а ваздух мирише на пелин и вријесак – зидали смо, садили, плакали, смијали се, играли, молили се, пјевали, сликали и неосјетно бивали пригрљени тим простором. Завољевши га, Тврдош је постао потком наших душевних ткања, мјесто којем смо се враћали. У тренуцима одмора, за истим дугачким трпезаријским столом сједили су монаси, свештеници, универзитетски професори, достојанствени поповопољски зидари крупних шака, археолози и архитекте, умјетници, ђаци. Препланулих лица и широких осмијеха, једни у другима препознавали смо благе и бистре погледе, знак љепоте садејства Творца и творевине и међусобног духовног сродства. Данас имам утисак да је то било седам година живота и слободе. Тек кад сам напустио то мјесто и такав живот, оно је почело да живи у мени у најдубљем смислу те ријечи. И како вријеме пролази, носталгија и жеља да се непоновљиво понови непрестано расте.“
др. сц. Здравко Баздан
(објављено у тједнику Глас Града, 3..марта 2018.)