(Ријечи изговорене на комеморацији Вуку Рогановићу 8. августа 2016.)
Када би ме неко упитао ко је човјек који одлази од нас и шта је значио за овај град, одговорио бих кратко и самоувјерено да је то био требињски Пикасо. Јер некако ми се учинило да оно што је Пикасо значио за свијет, да је Вук Рогановић значио за Требиње.
Вука сам упознао 1992. када је, видно потресен, дошао у манастир Тврдош и питао може ли ико да заустави лудило разарања. Разлог његовог доласка било је спаљивање Бегове куће. – Ко је ово – упитах оца Исаију када је Вук отишао. – То је угледан Требињац, архитекта – рече ми отац Исаија. Од тог првог сусрета деведесет и друге сретаћемо се још много пута. Сви наши сусрети били су радост и празник пун смијеха и жеље, прије свега његове, да се направи нешто лијепо. Наше пријатељство временом ће бити оснажено и пословном сарадњом будући да је Епархија захумско-херцеговачка често сарађивала са Вуком. Нарочито ми је драго што је напокон, али нажалост пред сами крај његовог живота, понајвише захваљујући његовом великом имену, одобрен пројекат обнове Бегове куће.
Једном ми је рекао да је, премда је пројектовао и обнављао многo тога лијепог, његов највећи успјех то што је спријечио да се овом граду догоде неке ружне ствари и грађевине. Ипак имам утисак да је у посљедње вријеме био приморан да гледа како ничу свакојака здања, која нису задовољавала његов истанчан осјет за лијепо. То је, ако се присјетимо величине његовог талента, за Вука морало бити велико распеће и мука. Његов таленат је био толико умјетнички да сам дубоко увјерен да он није умио да говори језиком којим ми говоримо, јер његов језик нису били ријечи и слова, него цртежи и слике. Знам да многе домове красе његове слике и цртежи, радостан сам што и у мом дому има неколико његових слика и поклона. Сигуран сам да ће свака његова слика, сваки његов цртеж временом бивати све вреднији и драгоцјенији.
Недавно нам је умро један заједнички пријатељ. Дошао је код мене, био је то један од наших посљедњих сусрета. – Сигуран сам да би он, наш пријатељ, волио да му говориш на сахрани, а волио бих и ја – рекао ми је. Замолио сам га да ми каже неколико ријечи о њему, нешто што дотад можда нисам знао. – Био је бољи човјек од мене – додао је осмјехнувши се благо. Тада сам схватио да је, без обзира на сву раскош свог талента, био смирен и скроман човјек. Али једновремено смион и одважан да свакоме у лице каже оно што мисли и да окрене леђа најтраженијим инвеститорима уколико је сарадња са њима подразумијевала одрицање од лијепог.
Стога је, Вуче – сигуран сам да дијелим мишљење са свима који су те познавали – твојим одласком Требиње осиромашено. Свако од нас остаће трајно ускраћен за радост сусрета, шалу и доскочицу, које су, баш и као и други таланти од Господа ти даровани, необично плијенили. Хвала ти што си својим живљењем и радом овај мали град учинио великим, а наше животе својим присуством богатијим. Срећан сам и Богу захвалан што сам имао прилику да те познајем.