Најтеже су ноћи које слиједе након неке велике несреће, смрти, сахране, ноћи којима су можда претходиле бриге, болести, сукоби. Такве ноћи се памте заувијек, у сјећање се урезујући трајно попут најхрапавијег ожиљка. Иако уопште не вјерујете да ћете заспати, скрхани умором и болом лијежете у кревет, жалећи што он није гроб. Тако је било те ноћи када у тврдошком гробљу сахранисмо Ању.
Непрестано сам бјежао од помисли да је умрла. Као кроз маглу, сјећао сам се свега, посљедњег дугог разговора у Старој цркви у Сарајеву, суза које су биле необјашњиве, жудње за животом којег овдје нема. Сјећао сам се сугестија о томе шта треба избацити или поправити у некаквом писму које је тих дана подигло много прашине у јавности. Сјећао сам се посљедњег поздрава кад сам се нагао да је цјеливам и како сам јој прошаптао нешто о Љубави којој иде, а коју није могла наћи међу нама, иако је сама била дароватељица те љубави. Сјећао сам се пјесме. А онда су се оловни капци склопили снажније и чвршће од било којих гробних поклопница – остао сам сâм у тами гроба своје душе. Мислио сам, то је то – одавде нема излаза. Језа, страх и равнодушност према мраку заковали су ме плећима за кревет; био сам увјерен да излаза нема. Очај и безнађе су благе и немоћне ријечи за оно што сам осјећао тада. Ни тренутка нисам размишљао о томе шта се дешава око мене, што су моје слике на свим насловницама новина. То је одједном постала прошлост без значаја – том листу папира који је узбуркао све, значаја је давало само то што је она учествовала у његовом испитивању – оживљавању. Али зар је то сад ишта помагало? Помислио сам како сам жив умро и како ће ми сутра бити тешко да се мртав крећем међу живима.
У том тренутку је неко снажно закуцао на врата. Нисам могао да отворим очи. Сишао сам низ клизаве степенице, склопљених капака. Био је мркли мрак. Ко ли је сад … Отворио сам врата, био је децембар, схватио сам да сам бос. Жута свјетлост промрзлог јутра благо ми је отворила очи – она је стајала пред вратима са руксаком на леђима: смијала се као никад, смијала се радосно, паметно, искрено, побједоносно. Смијала се, а бијели образи су били тако пуни живота да се чинило да се на њима топи јутарња мразна роса. Тај смијех је био суздржан, али величанствен. Нисам чуо звукове, само сам видио лице чисто и насмијано, а онда ми је два или три пута снажно и опет раздрагано махнула десном руком: Идемо. Да, да, помислио сам, али ја сам бос … Та моја помисао ју је насмијала; имао сам утисак да каже: као да је важно – видиш да сам жива, хајдемо. Жива … Тад сам се сјетио да смо је јуче сахранили. И свега што се збило: путовања, плача родитељског, разговора, бриге, туге. А то што сам сада гледао било је сасвим супротно. Тај контраст, та противрјечност је раздвојила двије тешке камене плоче мојих капака и ја сам био будан сасвим, и само за трен престрављен, и онда сасвим и апсолутно озарен.
Испричао сам шта се догодило најближима, и само њима, надајући се да ће им то бити утјeха. Можда је и било, али нико, нико није могао да им опише тај сусрет са животом и нестварну радост тога лица. Након неколико дана њен отац ми је поклонио фотографију из Петрограда, коју нисам видио прије. Била је исто обучена као оног васкрсењског јутра и са истим руксаком на раменима. Само није било ни близу оне радости из мога сна, који је постао неизмјерна утјеха у данима и годинама које су услиједиле. И шта год да кажем и помислим о њој, о том благородном створењу, увијек тај постхумни сусрет све учини безначајним, тричавим. Мислио сам да вам причам о чемпресу поред кога је сахрањена, који је био изгорио на моје очи, а онда се обновио и озеленио, а ватра као да је допринијела његовим бојама; мислио сам да вам причам о тој црквици поред које је сахрањена, о њеној архитектури, шароликој, о раздраганости и вијековима које она носи и чува у костима своје крипте … Мислио сам да причам о њеним пророштвима, тананој жељи да се смири под тим чемпресом у подножју цркве, о томе како се све остварило као да је тестамент написала нека моћна царица, а не најкрхкија душа коју сретох у вијеку. Много тога сам желио, али ништа није слично, ништа није достојно тајне оног осмијеха и јасног позива који је говорио: Хајдемо одавде, нашла сам мјесто гдје нема туге и бола.